Izvor: Blic, 18.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U iščekivanju alternativnog smeštaja
U iščekivanju alternativnog smeštaja
Glamoč, Sanski Most, Drvar, Ključ i Krupa na Uni samo su neki od gradova iz kojih je tokom ratnih devedesetih u Laktaše stiglo 1.300 izbegličkih porodica. Neki su se do sada prilično dobro snašli i čak uspeli da izgrade porodične kuće. Prema rečima Jevte Pejića, predsednika laktaškog udruženja izbeglih i raseljenih 'Ostanak', kojeg smo prekinuli u nabavci drva za najugroženije, 80 izbegličkih porodica kupilo je placeve i krenulo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa gradnjom novog doma. Oni koji za kupovinu placa nisu imali sopstvena sredstva, placeve za gradnju dobili su od SO Laktaši. Pejić kaže da je opština ustupila 81 plac za gradnju izbegličkih kuća, ali da gradnja zbog lošeg materijalnog položaja izbegličke populacije ne napreduje brzo. Kako se za ostanak u Laktašima izjasnilo 965 porodica, evidentno je da određeni broj porodica i dalje živi u tuđim kućama, odakle vremenom bivaju deložirani.
Šef laktaškog odseka Ministarstva za izbegla i raseljena lica (OMI) Dušan Simić objašnjava da deložirani imaju pravo na alternativni smeštaj, koji se čeka i po nekoliko godina, budući da se sada rešavaju slučajevi onih koji su zahtev za alternativni smeštaj uputili OMI-u krajem prošlog veka. Dakle, velika većina deložiranih porodica, koje uglavnom nemaju zaposlenih članova, prinuđene su da plaćaju privatni smeštaj za poprilično veliku svotu novca do koje ne mogu doći.
Ukoliko izbeglice imaju bilo kakve prihode, računajući u to i mizerne penzije od 80 maraka, nemaju pravo na socijalnu pomoć - kaže Finka Božić, izbeglica iz Donjeg Vakufa, koja sa svojim suprugom Mićom (54) već sedam godina živi u šupi daščari na periferiji Laktaša.
- Pre nego što smo napravili ovu daščaru na opštinskoj zemlji, živeli smo nekoliko dana u šatoru - priseća se Finka 1995. godine i samog dolaska u Laktaše, kada je u zbegu izgubila i majku Jovanku (kod Jajca stradala od granate). - Trideset kilometara nosila sam ranjenu majku da bi na samom ulasku u Banjaluku ona izdahnula - seća se Finka. - Kad smo došli u Laktaše mnoge komšije su mislile da ćemo daščaru praviti na njihovoj zemlji, pa su čak u nekoliko navrata i pucali u nas, da bi nas oterali.
Oboje bolesni, Finka i Mićo žive u pet kvadratnih metara, bez kupatila, vode i ogrevnog drveta, a hrane se isključivo onim što pronađu u kontejnerima za smeće. Vodu donosimo od komšija, koji nas zavisno od raspoloženja puštaju da se služimo njihovim priključkom. Sada nemamo problema s vodom jer je Radivoje Sarić, laktaški sveštenik, rekao komšijama da će on platiti svu vodu koju potrošimo - kaže Finka.
Pre nekoliko dana zahvaljujući nekolicini plemenitih ljudi, kao i laktaškom preduzeću 'Elim', dobili smo struju. Nemamo sopstveni priključak već nam je svoj ustupio Branko Đukić, uspešni poslovni čovek iz Laktaša - zahvalno priča Finka Božić. Nekim ljudima od srca hvala za sve što su učinili za nas, ali meni je stvarno dosta ovakvog života. Ukoliko uskoro ne dobijemo alternativni smeštaj i normalne uslove za život, bojim se onog najgoreg - ističe Finka uz oči pune suza.
U nešto boljoj situaciji je Dane Kojadinović (63), izbeglica iz Ključa nastanjen u Laktašima, koji je zahvaljujući plemenitosti Laktašanina Raje Rakočevića pronašao smeštaj za svoju porodicu u Rajinoj kući koji ih je toplo primio.
- S obzirom na to da mi je u ratu nestao sin, i da je Rajo takođe otac poginulog borca, verovatno je osetio sažaljenje i primio me u svoj dom - priča Dane. - Pre nego što sam došao kod Raje deložiran sam iz dve kuće i još čekam alternativni smeštaj.
U OMI kažu da Dane po dva osnova ima pravo na skori alternativni smeštaj, ali da će ga dobiti samo u slučaju da OSCE obezbedi sredstva kojima će se smeštaj obezbediti prioritetima.
- Budući da je Dane Kojadinović zahtev za alternativni smeštaj podneo tek pre pola godine, mi pre njega moramo rešavati starije zahteve, osim ako zbog težine Danetovog položaja u OSCE-u ne odluče drugačije - kaže Dušan Simić, šef laktaškog OMI-a.
Dane Kojadinović živi sa bolesnom suprugom Bosiljkom i ćerkom Andrijanom koja je završila gimnaziju i sada je, kao i roditelji, bez posla. Dane prima penziju od 127 maraka, sve troje žive od nje. Dane više ne veruje nikome, jer kako kaže danas niko nikom ne pomaže. Dane zaradi po neku marku radeći fizičke poslove. Dane je za ovu državu dao ono najvrednije i nikome nije stalo do njega. Dane, kaže, samo čeka bolje dane. Ž. M.
