Izvor: Blic, 02.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Holandiji je sramota biti dokon
U Holandiji je sramota biti dokon
Bog je stvorio zemlju, kažu Adamci (skraćenica za stanovnike Amsterdama), a Holanđani su stvorili Holandiju, nekada ni manje zemlje ni veće kolonijalne pomorske sile. Danas, s blagodetima nekadašnjeg i sadašnjeg carstva, do kojeg štampa i te kako drži plasirajući svakodnevno slike_arhiva mladog prestolonaslednika i njegove supruge Latinoamerikanke. Tako ubogi i kako ovde često kažu arogantni - a štampa piše: 'Sloba koji ponovo manipuliše >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << leševima' - na stupce i ekrane stiže tek na sredinu terena kao medijska atrakcija i unosan posao za brojne posmatrače suđenja stoleća.
Vest da neko iz Beograda stiže u Amsterdam brzo se pročuje. Po našem starom običaju, gost se dočekuje gozbom u kojoj, naravno, ima neizbežnih prokula, što je ovdašnje nacionalno povrće, holandskim sirom, koji se baš kao u dobra stara vremena spravlja u Alkmaru, gradiću nadomak Amsterdama poznatom po seoskom vašaru, crnim ekološkim vinom iz Afrike ili Južne Amerike, jer je ovdašnje vinograde svojevremeno osvajač Napoleon spalio da ne bi konkurisali francuskom.
Na pitanje šta poneti iz Beograda, svi redom odgovaraju: kajmak, rakiju, ajvar, bar miris sarme, i knjige! Jer, naši sadašnji gastajbajteri u Holandiji zapravo su sve intelektualci, poput porodice Obradović-Ilić, koja je ovde pronašla ne samo utočište, već kakvu takvu mogućnost da se bavi svojim poslom. Dragor je studirao filozofiju, a povremeno radi kao snimatelj i režiser za lokalnu TV stanicu, dok je Marija grafičar i na raspolaganju ima sasvim dobro opremljen atelje. Njihov sin Rade jedan je od najboljih đaka u školi i svira violinu u mesnom orkestru, a uči je kod jednog Rusa, bratski.
U mešovitim brakovima standard je holandski, donekle bolji od našeg, jer, bez obzira na blagostanje, zbog nedostatka vode, kupatila su tek sedamdesetih uvedena u sve stanove. Olivera, takođe filozof, zaposlena je u opštini u Harlemu, njen sin Marko trenutno radi u biblioteci, dok je njen suprug Karel van der Leuv profesor kineske filozofije i gostujući predavač na Beogradskom univerzitetu. Olivera odlazi na posao ujutru, a vraća se uveče, baš kao i Jesika Deker, menadžer u osiguravajućem zavodu, inače akademski vajar, dok njen suprug, slikar Tafil Musović, ima određeni rejting iako je stranac, kao umetnik koji izlaže i ima pravo na prostran atelje u centru Amsterdama. Mesto susreta za one Jugoslovene koje igraju šah je čuveni internacionalni klub 'Gambit', gde upoznajem Jozefa, slikara iz Izraela koji je rešio da živi u Amsterdamu jer mu se više isplati, a i bezbednije je.
U Holandiji se u starosnu penziju odlazi sa 65 godina života, ali može i ranije, naravno uz znatno manja primanja. Kao što je učinio Alfred Stenvinkel, nakon što je proputovao svet, odlučivši da živi od rente i neko vreme u toku godine boravi na selu, u prelepoj kućici na obali jezera Langerar koju sam polako doteruje predstavljujući je kao kuću za prijatelje, 23 kilometra od glavnog grada, okruženu živicom u obliku lavirinta s totemom donetim iz Kanade i guskama koje gaji u maloj bašti napravljenoj od zemlje uvezene iz Škotske. Ostalo vreme provodi kod prijatelja po Evropi, u sličnim domovima, svuda kao kod kuće. Sam podiže ogradu sudeći se sa komšijom koji mu je ušao u plac dvadeset metara, i majstoriše...
Kao nekada, i danas Holanđani dovlače zemlju brodovima i prave nasipe uspešno se braneći od poplava. Veoma su brižni prema imanjima i novcu, bicikl im je glavno prevozno sredstvo, a jedna od tekućih debata u njihovom parlamentu tiče se pitanja da li vetrenjače za proizvodnju struje treba premestiti na pučinu da ne narušavaju lepotu horizonta na zemlji.
Holanđani znaju da naplate sve što naprave, od dizajna do ulazaka u muzeje, koji staju oko deset evra, pred kojima se kao na trenutnoj izložbi 'Van Gog - Gogen' stoji čitav sat u redu. Kultura ovde nije džabe. Pristup džez (kao i gej) klubu iznosi oko sto evra, a čorbica od crnog luka posuta parmezanom, što često ručavaju u pauzi posla, za čas se popije za četiri evra. Mnogo se radi, bar na prvi pogled se ima taj utisak. U podne ulice su puste, kao i kafići. Sramota je pokazati da si dokon. Ali zato, kad dođe vikend, gledaju da se opuste. Neretko uz čašice jinevra, ali češće uz vino ili pivo, sendvič sa presnom ribom posutom sitno seckanim krastavčićima, koji čak i parlamentarci u Hagu jedu na uličnom kiosku, s nogu. Milena Marjanović
