Izvor: Blic, 01.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumfalne kapije prirode
Ovo nije priča o turističkim mogućnostima Srbije i kako samo neko treba da se seti i iz belog sveta dovede bogate i radoznale strance, da vide ono čega nigde nema osim, je li, kod nas. Pa onda uzmete digitron i računate: pedeset mesta u autobusu, puta deset... ma, dvadeset autobusa, pa sve to puta evro tamo, deset onde... što deset, dali bi i dvanaest, šta je to za njih kad dođu u ovu netaknutu lepotu.
Ovo je priča samo o lepoti, skrajnutoj od ljudske noge i oka, priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o Vratnjanskim kapijama u Negotinskoj krajini.
Na karti Srbije, Vratna se nalazi tačno na grlu one konjske glave koju Dunav iscrtava kod Kladova.
Selo postoji vekovima: prvi put se pominje u turskom popisu iz 1530. godine, kao naselje sa 19 kuća, 1536. godine navode se samo dva odžaka, da bi austrijski popisivači 1723. godine zabeležili postojanje 90 domaćinstava. Danas u stotinak kuća živi oko trista duša. A škola u Vratni, koja postoji od 1894. godine - školske 2006/7. imala je 15 đaka!
E, kroz selo protiče istoimena reka, na čijim se obalama nalazi manastir iz 14. veka posvećen Voznesenju Gospodnjem, a odmah iza manastira nalaze se čudesne kapije, „vrata", od kojih i potiče naziv - Vratna.
Kapije, ili „prerasti", kako se takvi prirodni fenomeni nazivaju u nauci, zapravo su kameni lukovi preostali nakon urušavanja svoda dugačke pećine, utvrdio je još Jovan Cvijić.
Reč je o tri luka visoka 30-40 metara, širokih nešto manje, nanizanih jedan za drugim, od kojih je prvi neposredno iza manastirskog imanja, drugi dvestotinak dalje, a treći tri kilometra uzvodno.
Do kapija se ne stiže lako - treba prepešačiti kilometar uz veoma strmo brdo, a onda se spustiti u kanjon uskom stazom. Prizor koji se zadihanom namerniku ukazuje vredi truda - pod impozantnim kamenim svodovima prolaznik ne može a da ne pomisli kako se čovek uzalud trudi da u građevinarstvu nadmaši prirodu.
Treba, međutim, skakati sa kamena na kamen u potrazi za jednom od retkih mesta odakle svodovi mogu da se sagledaju u potpunosti. Verovatno je to lakše izvesti u jesen, ili rano proleće, kad guste krošnje ne zaklanjaju pogled. Ovako, najupornijima preostaje da zagaze u bistru reku, plitku ali veoma hladnu, kako bi pogledom mogli da obuhvate ceo luk.
Zahvaljujući ljubaznosti lepe Ane Jovanović iz Turističke organizacije Negotina, reporteri „Blica" dobili su za obilazak Vratne vodiča: Nebojša Firanović, lovočuvar i šumar, bio je spreman da nas prevede i preko srednje kapije. „Ide se", kaže, „kao preko mosta, samo treba zaobilaznom stazom... nekih pet kilometara."
Do pre nekoliko meseci do Vratnjanskih kapija stizalo se neuporedivo lakšim putem - dvesta metara dugo ravnom stazom kroz manastirsko dvorište. A onda je starešina manastira, kako bi monahinjama uskratio kontakt sa spoljnim svetom, kažu... postavio ogradu i zabranio prolaz. Zaljubljenici u prirodu sada moraju da se veru uz brdo.
Nismo bili opremljeni za pešačenje. Kao da smo izašli iz onog autobusa sa pedeset mesta puta dva evra...
I tu dolazimo do turizma: put od Negotina, udaljenog 33 kilometra, loš je, pešačka staza od takvog puta do kapija nema nijedan rukohvat, a uspon takav da zahteva popriličnu kondiciju. Manastir je negostoljubiv (videti okvir), a jedini objekat u blizini koji bi mogao da se nazove „ugostiteljskim" - odmaralište HE „Đerdap" - ne radi. Pa ko voli... Ali, vredi!
Neke nove navike
Pre četrdesetak godina u lovište „Vratna" doneti su jeleni lopatari i i mufloni, pa nije redak prizor da na samo stotinak metara od puta stado jelena pase, ne obraćajući pažnju na automobile koji prolaze putem za manastir. Onog trenutka, međutim, kad se automobili zaustavi, nestaju trkom.
