Izvor: Blic, 14.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ta magična reč azil
Pričamo tako, a onda Vasvih Iftović pita: „Njih će da hapse sad?", jer pričamo o onih stotinak Roma što su tokom poslednjih mesec-dva iz Banata prebegli u Rumuniju, da tamo, u Evropskoj uniji, zatraže azil... a sada će biti vraćeni.
„Neće, što bi?", odgovaram: „Možda ih kazne zbog ilegalnog prelaska granice, to je prekršaj..."
„Pa, pričali su protiv države!", odvraća Vasvih. Nesuđeni azilanti su rumunskim vlastima rekli, pišu novine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da im u Srbiji nema života jer nemaju posla, svi ih mrze, a i policija ih maltretira.
„Ma, svi znaju", tešim Vasviha, „da su oni to zbog azila, tek onako".
Prema popisu iz 2003. godine, u Zrenjaninu je bilo 2.475 Roma, ali je mnogo realnija procena, kaže Hasan Ćosović, predsednik Romskog društva „Sa o roma" i predsednik Saveta nacionalnih manjina u SO Zrenjanin, da ih sada ima između 3.800 i 4.000.
I Vasvih i Hasan žive u zrenjaninskoj Surdučkoj ulici, u romskom naselju u kojem su prizemljuše poređane u tri reda, što zgodno dođe u razgovoru: prebrojavamo, recimo, koliko ih je zaposlenih, pa bude lako - „u prvom redu jedan... ne, dvojica, u drugom četvorica". Surdučka je najveće romsko naselje u Zrenjaninu i ima najmanje 2.000 stanovnika, a zaposlenih jedva da ima za prste jedne ruke!
„Kako da školuju decu ako ne rade", kaže Hasan Ćosović kad pričamo o problemima Roma. Zapošljavanje, obrazovanje, stanovanje, zdravstvo... on naglašava da ih nabraja po važnosti, a u mrtvo klupko uvezuje ih život.
Vasvihov otac je trideset godina radio u „Gradskoj čistoći", odatle je otišao u penziju, a za Vasviha u „Čistoći" sada posla nema.
„Ranije je 95 odsto zaposlenih u 'Čistoći’ bilo romske nacionalnosti, a sada jedva ako ima pet odsto", potkrepljuje ovu priču Hasan podacima i zaključuje: „Jednostavno, neće Rome".
„Zavod za zapošljavanje", kaže Dragan Mitru, „sad kaže da pre nego što dođemo da tražimo posao, treba da završimo osmogodišnju školu. Kako ću ja sa pedeset godina da završim školu? I šta posle? Daće mi posao?".
Sva trojica su svojevremeno bili azilanti na zapadu. Imali su besplatan smeštaj i redovna primanja. Mitru i Ćosović otišli su '91. godine i vratili se - prvi posle dve godine, drugi je ostao nešto kraće. Kažu, vuklo ih nešto. Vasvih Iftović je otišao kad i oni, ali on bi ostao da je mogao. Vraćen je u Srbiju kad je prva vlada DOS-a potpisala sporazum sa Nemačkom o readmisiji. „Dali su mi da potpišem papir da se vraćam dobrovoljno, a spakovali su me noću i poslali na avion", kaže Vasvih. Obećali su im posao i školovanje dece. Njegov šesnaestogodišnji sin sada pohađa sedmi razred osnovne škole, a dve godine mlađa ćerka - treći. Nisu im priznali svedočanstva iz Nemačke. I još su hteli da da ih upišu u školu za decu zaostalu u razvoju! Neke udžbenike dobijaju besplatno, neke kupuju sami. „A odakle?", kaže Vasvih koji, kao i ogromna većina zrenjaninskih Roma, živi od prebiranja po deponiji.
„Prošle godine", Hasan je upućeniji, „romska deca koja su pošla u prvi razred, dobila su džabe samo bukvar."
„A komšije Srbi?", pitam.
„Niko meni za ovih 48 godina koliko imam nije rekao ružnu reč, nije rekao: 'Ti tamo Ciganine’ ili slično. Ali, kad odeš u neku kancelariju, drukčije te gledaju. I kod lekara - pogleda te i kaže: 'Nije ti ništa’. A deca u školi nisu jednaka", kaže Mitru.
Prilikom sistematskog pregleda u školi, kaže, našli su u kosi jednog srpskog deteta vaške i kući vratili svu romsku decu! Da ne šire zarazu, valjda, iako ova vaške nisu imala!
Iz zemalja Evropske unije, inače, biće vraćeno još 50.000 Roma. U skladu sa onim ugovorom prve dosovske vlade, kojim se obećava „reintegracija": posao, škola...
Romi u Zrenjaninu veruju da je EU za to Srbiji dala pare, da država na svakom vraćenom Romu zarađuje. Sležem ramenima jer zvuči logično, pošto problem azilanata nije samo problem Srbije, već i svih zemalja domaćina koje mogu da plate da se tog problema reše. Ali, nastavak te priče je politika...
A socijalna pomoć, koja ume da zakasni i po nekoliko meseci, od 2.200 do 3.000 dinara mesečno za domaćinstvo je ono od čega se živi.
„Ovde kad nas, u Surdučkoj, loše je, ali ima i gore", kaže Hasan Ćosović. „Treba da vidite Dudaru..."
Pedesetak kuća u Dudari kao da su pobacane sa velike visine, pa od toga napukle i nakrivile se svaka na svoju stranu. Samo ih zelenilo skriva od jedne od većih ulica u gradu i sasvim drugačijeg života. Ovde se voda još greje u kazanima u dvorištu...
