Izvor: Blic, 21.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je to narod pokvario
Sve je to narod pokvario
Prostrano lebansko selo Ždeglovo moglo je da bude vlasnik jedinog Etnoparka i Etnomuzeja na jugu Srbije, ali je svoju šansu prokockalo kada je pre petnaest godina dopustilo da se rasplamsaju niske strasti koje su uništile delo Dobrile Ivković iz Beograda. Na mestu nekadašnjeg parka, bogatog retkim ružama, jorgovanima, ljiljanima, bagremovima, živom ogradom, lipama, brezama, borovima, žalosnim vrbama, zlatnim jelkama i ostalim ukrasnim rastinjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << danas caruje korov. Sve je nestalo, ostala je samo ledina, a prostor na kome su se održavale seoske igre i okupljale komšije, izoran je i zasejan 'graoricom'. I zgrada muzeja, mala seoska kućica, oronula je, kao i betonska ograda duž placa od oko jednog hektara. S velike, lancima zavezane, kapije nestali su lampioni i ploča koja je putnike namernike obaveštavala da se nalaze pred Etnoparkom u Ždeglovu.
Seljaci u Ždeglovo prstom upiru u Javorku Filipović, sestru Dobrilinog supruga Aleksandra koji je preminuo 1986. godine. Pored Dobrile, Javorka i njena sestra javile su se kao naslednice Aleksandrove zaostavštine, a Etnopark je formiran na placu koji je on nasledio od svog oca.
- U tom parku sam poras’o, tu su bili seoski turniri, dolazili su turisti iz Beograda, iz cele Srbije. Bila je to prava lepota, osvetljeno sve dole do reke, čudo neviđeno, a sada se ovde čuva stoka, vržde traktori... Sramota, nema zakona ni pravde. Svi smo mi pomagali da se taj park napravi, da se kućica obnovi, nas romsku decu Dobrila je učila da čitamo, pišemo, obrazovala nas, bila nam je više od majke - priča Safet Macić iz Romske mahale, smeštene preko puta nekadašnjeg parka.
Dobrila Ivković ratno je siroče, poreklom iz Bosne. Po profesiji je građevinski projektant, a sa suprugom Aleksandrom iz Ždeglova, koji je radio kao portir u jednoj zdravstvenoj ustanovi u Beogradu, venčala se 1951. godine. Dece nisu imali. Aleksandar je bio boem, a voleo je i da popije.
- Svi smo mi znali kakav je Aca, ali Dobrila ga je u zvezde kovala. Volela ga je više od života. Imala je veliku platu. Svu svoju ušteđevinu ovde je ostavila. Pa, kada su joj pare ponestale, sama je jadnica, uzimala budak i ašov u ruke i po ceo dan radila gladna i žedna. Umela je da okupi ljude oko te ideje, svi su je slušali i voleli - priča Ilija-Ika Ivković, Aleksandrov brat od strica koji je u to vreme bio aktivan u mesnoj zajednici.
- Brigu o parku i objektima trebalo je da preuzme mesna zajednica, ali smo bili primorani da od svega dignemo ruke pred upornošću Javorke i njenog supruga koji su ulaznu kapiju čuvali lancima i katancima i stalnim pretnjama - dodaje Ilija.
Dobrila se povukla u svoj trosobni stan u Beogradu. U Ždeglovu se retko pojavljuje.
- Dvadeset najlepših godina ostavila sam u rodnom selu svog supruga koga sam neizmerno volela i poštovala. Ostavila sam svoju snagu i mladost. To je teška i tužna priča. Iz ljubavi prema suprugu i njegovim precima, ali i divnim Ždeglovčanima, odrekla sam se lepog i udobnog života. Vodila me je ideja da selu ostavim nešto po čemu će biti prepoznatljivo. Svako od komšija je pomog’o na svoj način, sve je rađeno po savetu stručnjaka. Sada sam tužna i ogorčena. Zabranjen mi je, čak, i ulazak u dvorište koje je nekada bilo etnopark. Iz muzeja su nestali eksponati, a komšije mi kažu da prokišnjava krov - ogorčena je penzionerka Dobrila koja za sebe kaže da ima 'tek sedamdeset godina'. - Ljudska zloba i pakost uništili su Etnopark i Etnomuzej – zaključuje ona.
U nekoliko stotina metara udaljenoj kući Filipovića negiraju sve optužbe i pokazuju sveže rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu po kome je Javorka naslednica trećine Aleksandrove zaostavštine.
- Ulazila sam samo u svoj deo, park nisam dirala. Ruže smo povadili jer su se ušljamile, a drveće se jedne godine osušilo. Bila je tog leta velika suša - veli ona uz komentar da to i nije bilo nikakvo čudo. - Bio je to običan ružičnjak s travom, ništa posebno. Možda i ne bi insistirala na tom dvorištu, ali Dobrila je počela da poklanja selu neke Aleksandrove njive i još štošta. Nije se obazirala na moja upozorenja - kaže starica Javorka okružena suprugom, ćerkom i unucima.
Dobročinstvo Dobrile nije, izgleda, znalo za granice. Ona je selu poklonila i parcelu za proširenje groblja, a seskoj školi parcelu za voćnjak. Osnovala je Fudbalski klub 'Alido' od početnih imena Aleksandra i Dobrile. Školama u lebanskom kraju darivala je oko pet hiljada novih knjiga. Obnovila je zvonik i elektrificirala zvona na crkvi u Bošnjacu, a muzeju u Leskovcu poklonila više predmeta religijskog i ritualnog značenja. Značajne su njene donacije i Narodnom muzeju u Beogradu, pomoć Studenici, a ubeležena je i u spisak ktitora Svetosavskog hrama na Vračaru. M. Ž. Ivanović Podstanari
Dobrila Ivković, ktitor i donator, danas živu usamljeno u Ulici braće Jerkovića u Beogradu, u trosobnom stanu koji je dobila od svoje firme. Društvo joj prave povremeni podstanari kojima izdaje jednu sobu kako bi dopunila skromni penzionerski budžet. I taj stan predmet je spora između nje i Aleksandrove rodbine.
