Izvor: Blic, 28.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suze, bes i opet nazad
U noći posle prvog dana skupa u Jarinju kolona autobusa spremna da učesnike protesta vrati u njihove izbegličke centre po Srbiji: putnici odavno zauzeli mesta, i u čekanju neki već zaspali i sede glave naslonili na stakla, ili na rame saputnika, a budni ne razgovaraju među sobom... Starice sede nagnute napred, nesigurno, kao da su nekome zauzele mesto.
Iz kolone se, u nepravilnim razmacima, otkida po jedan autobus, i zastajući zbog gužve koju na kolovozu stvaraju oni koji ostaju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gubi se putem uz Ibar. Gde su bili ovi ljudi, što će se u svoje barake i fiskulturne sale pregrađene ćebadima prebačenim preko kanapa vratiti u dva, tri, četiri sata ujutru... i šta su radili?
Najlakše je reći: izmanipulisani... i, možda, najtačnije. „Dovedeni na granicu s Kosovom da bi mediji u svet preneli sliku kao dokaz da Albanci nisu omogućili povratak raseljenih, i da prema tome ne zadovoljavaju kriterijume..."
Ali, ne bih ja tako, samo razumom, sudio. Mada za dolazak svakog od deset i više hiljada ovih nevoljnika u Jarinje postoji veoma razumno objašnjenje koje ne protivureči onom gornjem - oni čine najviše što mogu da promene svoju sudbinu. Jeo parče hleba i paštetu spakovane u providnu plastičnu kesu ispred onoga što se zove „kolektivnim izbegličkim centrom" ili na livadi iznad puta Raška - Leposavić - sve ti je jedno. Još ti ovo drugo nekako dođe lepše, jer si bliže mestu odakle si morao da odeš pre osam godina.
Starica u crnini
Koliko vas što ovo čitate zna da u Srbiji i danas hiljade ljudi živi u polusrušenim dečjim odmaralištima, domovima kulture i propalim hotelima? Koliko vas zna da osam godina ti ljudi jedu ono što im pošalje neka humanitarna organizacija, ili - još gore - spremi u kazanima od para koje za njih odvoji Vlada Srbije, pameću njenih činovnika? Koliko znate da mnogi od njih nemaju nikakva, ama baš nikakva primanja - da čarape ne mogu da kupe? Da ne govorimo o hiljadama podstanarskih porodica, u kućercima po obodu gradova u Srbiji. Čudno pričaju? Kako se to „ne uklapaju", hoćete da kažete da su malo „divlji"? Sigurno? Nego? Dobro, ponašaju se drugačije... Pa kako će? A znam i ja „jednog što je pun para i ima kola bolja od vaših" iz Prištine, Peći... pa šta? Sa Kosova je otišlo dvesta hiljada duša, neka ih je i svaki drugi takav - a nije, naravno! - šta ćemo sa onih drugih sto hiljada?!
Prišao sam prekjuče, prvog dana protesta, starici zabrađenoj u crninu. Zove se Marija Popović - ona prvo kaže prezime - ima sedamdeset godina, iz sela Verići kod Peći. „Kad ste otišli?", pitam, a ona kaže, uz smešak kojim mi oprašta što me ispravlja: „Nisam otišla, oterali su nas... šesnaestog juna", na način na koji se govore datumi rođenja, slave i velikih nesreća, podrazumevajući da ja znam da se to odnosi na 1999. godinu. Ona je smeštena u hotelu „Srbija" u Boru, muž joj je tamo umro pre deset meseci, jedna ćerka joj je u Resniku kod Beograda, „u barakama" - znači, još jednom kolektivnom smeštaju - druga u Zaječaru... „Imam penziju tri 'iljade, a ostalo nam u Verićima pet i po hektara zemlje, kuća sa deset soba, pet krava, osamnaest svinja... sve što sam činela pedeset godina". Priča sporo, s karakterističnim naglaskom, i ja ne znam baš zašto sam to rekao, da skrenem razgovor sa tužne teme, možda... tek, rekao sam da je moj pokojni otac iz Radiševa, sela iz njenog kraja, i ona se prene: „Znam Radiševo, kako ne! Ima kod nas u Boru jedna iz Radiševa, Dragana... Dragana...", a onda joj poteku suze. „Mi smo ti, sine, poludeli... Ne mogu da se setim kako se Dragana preziva!"
TuŽna reč kosovo
Sedela je na istom panju i kasno uveče, kad su već bile upaljene vatre - bilo je hladno pored Ibra, i plamen je grejao lice, ali je uz leđa milela studen.
Sa razglasa, postavljenog na kamionu, čule su se neke pesme o Kosovu koje je u srcu i duši, i na bilo kom drugom mestu ovakve, prigodne i nove, ne bi zasluživale da se pomenu, ali ovde „Kosovo" je zvučalo tužno, i pretužno.
I nije moja suza bila jedina...
Noć pod vedrim nebom
Učesnici protesta noć su proveli umotani u ćebad, na poljskim krevetima u šatorima bez podova, u parkiranim automobilima, ili u vagonima dve železničke kompozicije koje su dovezle rudare iz Belaćevcu i Dobrog Sela koji su posao našli na kopovima Kolubare. Neki od njih, kao Bratislav Maksimović iz Gušterice, Čedomir Podolski iz Lipljana, i Božidar Dinić, Ljubiša Radovanović i Dragan Joksimović iz Obilića, prespavali su, uz vatru, pod vedrim nebom. „U radnim odelima smo morali da odemo 1999. sa šlemovima... i sad smo došli da pokažemo da smo živi i da hoćemo da se vratimo", moglo bi da se sažme sve ono što su rekli. Uz njih su se u mraku vrzmala deca Željko, Kristina i Nenad Krstić izbegla iz Obilića - roditelji su ih na protest doveli iz nekog izbegličkog centra u Srbiji.
