Izvor: Blic, 07.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šumadinac i Filipinka
Šumadinac i Filipinka
Životni put Aurore (59) i njenog sedam godina starijeg supruga Dušana Rokvića imao je neobičan tok. Ona je rođena i odrasla na Filipinima, a on u Slavoniji, u okolini Osijeka. Međutim, sudbina je htela da im se putevi ukrste i to se dogodilo pre 18 godina na jednoj autobuskoj stanici, u Americi, u gradu Lendejnu kod Los Anđelesa.
- Završio sam Vojno-industrijsku školu za avio-limara u Somboru. Kasnije sam vanredno završio i Mašinsko-tehničku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beogradu. Radio sam u nekoliko firmi u Beogradu, a u svet sam se otisnuo 10. januara 1972. godine. Pošao sam u Ameriku, jer sam tamo imao sestru udatu za Amerikanca. Otišao sam u Misisipi da tražim posao, ali pošto nisam znao engleski morao sam u početku da radim razne poslove. Bio sam stolar, avio-limar... Kada sam savladao jezik, počeo sam da radim kao tehničar, a u penziju sam otišao kao inženjer - priča nam Dušan Rokvić.
Aurora je na Filipinima imala lep posao i solidnu platu od koje je mogla da živi. Po struci je bila personalni menadžer.
- Nas pet prijateljica često smo razgovarale o situaciji na Filipinima i neko je predložio da odemo u Ameriku. Bilo je to 1984. godine. Interesovalo nas je kako se živi u Americi. Izvadile smo pasoše, vize i otputovale u Ameriku - priča na dosta dobrom srpskom Aurora i naglašava da je susret sa Dušanom bio karma - sudbina.
- Ja sam obično autobus čekala na prvoj stanici, jer nije bilo velike gužve i nema puno ljudi. Međutim, počeo mi je dosađivati jedan Meksikanac postavljajući svakodnevno isto pitanje: 'Da li si ti udata'? Ja sam uvek odgovarala: 'Da, imam i dvoje dece'. Nije mi se dopadao i rešim da promenim stanicu. Na njoj sam srela i Dušana. Da ga tada nisam srela verovatno ne bih nikad, jer sam za tri nedelje promenila stan. Kada sam ga videla dopao mi se na prvi pogled. Lep čovek. Mi smo na Filipinima, u školi učili o sindikatima i kao primer navođena je Jugoslavija po razvijenom samoupravljanju. Odmah smo započeli razgovor. Pitala sam ga da li je iz Jugoslavije. Rekao je da jeste. I tako, reč po reč... - priča Aurora. Dušan se priseća da je pre susreta s Aurorom bio sam.
- Zarađivao sam velike pare i u isto vreme ih trošio. Uvek mi je nešto nedostajalo. Kada sam je video nju rekao sam u sebi: 'To mi nedostaje'.Kada sam joj prišao nisam joj rekao :'Da li si', već 'ti si Filipinka'. Znao sam to. Sa mnom su radili Filipinci - naglašava Dušan.
Od pre nekoliko godina i Dušan i Aurora nalaze se u zasluženoj penziji. Još dok su bili u Americi odlučili su da imaju dva doma: jedan u Srbiji, a drugi na Filipinima. U Srbiji, on je u Aranđelovcu, sa pogledom na Venčac i Bukulju, a na Filipinima je na pet minuta od obale Kineskog mora. Kada je noć do njihove kuće čuju se talasi. Za njih praktično nema ni zime, jer čim sneg pokrije brda oko Aranđelovca, oni se pakuju i idu na Filipine, gde ostaju dok ne dođe maj.
- Lepo nam je ovde. Imamo malu baštu i uvek ima posla u njoj. Rado idem i na pijac. Nisam probirljiva, brzo se prilagođavam. Kada smo na Filipinima jedemo banane i mango, a ovde voće i povrće. Verujem u Svetog Avgustina, a to je i moja životna filozofija: 'Daj mi hrabrost da promenim stvari koje mogu promeniti, a one koje ne mogu promeniti prihvati onakve kakve jesu' - podvlači Aurora. Miodrag Petrović
