Izvor: Blic, 23.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Studenti izdržavaju ceo grad
Blace nikome nije usput, nijedan veći put kroz ovaj gradić na jugu Srbije, položen između Kopaonika i Jastrepca, ne prolazi... Jedino što se kroz njega moglo u Prištinu, preko Merdara i Podujeva, ali i to ako baš nećete boljim, istina tridesetak kilometara dužim putem preko Prokuplja. Da nije bilo autobusa između Kosova i Beograda koji su štedeli na gorivu i na putarini, izlazeći na autoput tek kod Pojata, kroz Blace stranac ne bi prošao - osim ako ne zaluta u ovu varošicu od četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulice - tri prašnjave poprečne koju preseca glavna, sa, kao i u drugim gradićima, obaveznim višespratnim hotelom napravljenim u vreme socijalističke izgradnje - i nikad punim! - pa robnom kućom, i opštinom smeštenom u najvećoj zgradi.
A onda se na Kosovu desilo to što se desilo, i u Blace su iz Prištine, više slučajno, i zato što je bilo blizu, premešteni Ekonomski i Filozofski fakultet i Viša poslovna škola. Nedugo posle 5. oktobra 2000, fakulteti su vraćeni u severni deo Kosovske Mitrovice, Viša poslovna ostala je da radi i da se širi... a Blace je procvetalo.
Da i danas saobraćaju oni autobusi na liniji Beograd-Priština, i da se njima voze nekadašnji putnici, gradić koji su mogli da pamte jedino po neobičnoj navici šofera da dvadesetominutnu pauzu prave ispred kafane na ulazu u grad, a onda nepun kilometar dalje i na autobuskoj stanici, Blace ne bi prepoznali. Nema na jugu Srbije varoši čistijih suncobrana u baštama kafića i novijih fasada, ni življih ulica. Koliko je studenata Više poslovne u Blacu, niko ne zna. Od njenog nastanka, 1998. upisano je oko 11.000, računa se da ih u svakom trenutku u gradu ima dve hiljade, a da ih se u vreme ispita slije i svih pet hiljada.
„Ako svaki od one dve hiljade studenata dnevno potroši jedan evro... računajte", kaže profesor matematike dr Ružica Stanković, direktorka Više poslovne škole.
U studentskom domu ima stotinak kreveta - ostali su smešteni privatno. Cene kreveta su u skladu sa potražnjom - 30, 40 ili 50 evra za mesec. Ali, kažu upućeni, mnogo bolje prolaze oni Blačani koji „izdaju prenoćište". Mnogi studenti, naime, u Blace dolaze povremeno, na desetak dana, i tada smeštaj u privatnim stanovima plaćaju između sto i dvesta dinara za noć. Ono „mnogi" sa početka prethodne rečenice nije preterivanje, reč je o razlici između dve hiljade „stalnih" i procene da ih oko pet hiljada bude u vreme ispitnih rokova. Taman koliko i stanovnika - varoš Blace, prema poslednjem popisu, ima oko 5.500 duša.
„Opština za sada ne namerava da naplaćuje porez na ove prihode građana, mislimo da im treba dozvoliti da se ispomognu u ovo vreme tranzicije", kaže advokat Nebojša Milosavljević, predsednik opštine. Presecanjem veza sa Kosovom, naime, Blačani su ostali bez tržišta za svoje poljoprivredne proizvode, u slepom crevu.
On potvrđuje da je u početku među meštanima bilo otpora prema školi - skrajnuti s puteva i nesvikli na došljake, dosta je Blačana svojevremeno tražilo da država studente smesti negde drugde, van njihovog atara. Smatrali su da će im ovi doneti kriminal, drogu i prostituciju, da će im iskvariti decu. Nisu bile retke ni tuče među mladićima iz Blaca i studenata... Sada, kada je to prošlo, i kad su navikli i na došljake, i na njihov novac, svi kažu da je za prevladavanje otpora najzaslužnija direktorka Ružica Stanković, koja je organizovala niz sastanaka sa meštanima, i na njima se kao lavica borila za školu.
Opština joj je, sa svoje strane, izašla u susret. Najbolji prostor u gradu ustupljen je za učionice i kabinete. A ona je, opet, kažu u opštini, preko svojih veza u Beogradu, u nekoliko navrata „završila neke poslove" za Blace. I tako...
Dr Stanković nabraja sve krajeve odakle im dolaze studenti: Hrvatska, Crna Gora, Makedonija, Kosovo... i kaže da Srbi sa Kosova, a najviše ih je iz gnjilanskog kraja i iz Štrpca, imaju prednost kada konkurišu za smeštaj u domu.
Nema gradića, pa ni sela u Srbiji, gde se devojke neće posebno obući za izlazak - osim Blaca. Ovde je glavna ulica samo predvorje škole, pa studentkinje u ternerkama i papučama iz čitaonice i doma pretrčavaju u kafić i u predvorje hotela, ili u pekaru, uređenu po uzoru na one iz američkih filmova, sa sve konobaricama u uniformama, koja radi celu noć.
„Viša poslovna škola je", kaže Nebojša Milosavljević, „naš prvi brend. Šljiva drugi, rukomet treći..."
A u sobama onog hotela koji u socijalizmu nikad nije bio pun, pored običnih kreveta, i ležajevi na sprat. Da se nađe...
