Izvor: Blic, 23.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strašno je šaliti se sa smrću
Strašno je šaliti se sa smrću
Njihove firme su na grobljima, ili oko groblja, a njihovi komitenti više nisu živi. Posao koji rade, većina ljudi ne bi radila. Ali, oni tvrde da dobro zarađuju i ne pada im na pamet da ga promene. Stručno se zovu mrtvozornici ili radnici u pogrebnim preduzećima. Njihov posao počinje u trenutku kad lekar konstatuje smrt, a završava se kad se položi cveće na humku i pojede panaija. Može se očekivati da je njihov posao pun potresnih scena, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali kako smo narod sklon crnom humoru mrtvozornicima često poteku suze i od smeha.
Dok pričamo sa Mirom, a ona je već desetak godina u ovom poslu, njena deca, od desetak godina, 'igraju se groblja' - prave umrlice i pišu ko je sve ožalošćen.
- To je strašno, i kad odem na svadbu razmišljam o sahrani. Uvek mi je u glavi da nisam nešto pogrešila, da li je stavljen krst na peškir, da li je ovo, da li je ono... Evo, Novu godinu sam čekala kod stranke. Ili, deci rođendan, a ja na sahrani. Pođem sa decom u bioskop, neko umro, zovu me. Uzimam jedan taksi i šaljem decu kući, a drugim idem u kuću preminulog.
Mira kaže da je za deset godina oguglala na sve, ali ipak bar jednom mesečno kad dođe kući i kad se seti neke scene ode u sobu i sama plače. Najtužniju scenu je, kaže, doživela pre nekoliko meseci:
- Umrla je jedna mlada žena. Dugo je bila teško bolesna i očekivali su njenu smrt. Ali njena mala ćerka je verovala da će mama nekim čudom ipak ozdraviti. Na vratima sudopere pored maminog kreveta nacrtala je put maminog srca do ozdravljenja. Prvo je nacrtala mamu bolesnu u krevetu, pa mamu u bolnici sa lekarima i, na kraju, kako ona i zdrava mama šetaju gradom. Ali, mama nije ozdravila i kad god se toga setim sednem i otplačem.
U razgovor se uključuje i Mirina majka:
- Ima svakakvih ljudi. Jedan zove telefonom i kaže: 'Jaooo, gospođo imali smo smrtni slušaj. Lips’o nam kanarinac!' To je strašno, šaliti se sa smrću. Ma...
Mira je, opet, doživela i neke, najblaže rečeno, mučne scene:
- Ženi umrla majka i ona mi kaže da pokojnicu našminkam i namažem joj nokte. I ja to uradim. Onda ta ćerka pogleda, pa kaže: 'Nije dobro, ne odgovara boja laka. Premazuj ponovo!' Uveče odem do te gospođe da odnesem posmrtne liste, kad ona s vrata: 'Gde si ti, koji k..., evo i otac riknuo!' Da ne poveruješ! I stvarno čovek umro.
Mirin kolega Ranko prepričava svoje doživljaje: 'Evo, na primer, jednom su mi tražili da pokojniku vežem kravatu a ja nikad u životu nisam vezao kravatu! Koje su to muke bile... Ili, kolega povezao pokojnika u rodni grad Teslić i kad je već bio u Republici Srpskoj mi vidimo da smo zaboravili da ubacimo cipele. Pozovem ga na mobilni, a on, mrtav ‘ladan, kaže: 'Neka, daću mu ja svoje.' Posle sam morao na autobusku stanicu, da pošaljem cipele prvim autobusom.
- Najgori su oni koji se iživljavaju - priča Zoran jedan od svojih poslednjih doživljaja. - Za vreme onog maratona odem u Jajince, dogovorimo sve, čak i pare uzmem. Kažem, maraton je, možda se desi da malo zakasnim. Probijam se sporednim ulicama i taman stižem pred kuću, kad čovek zove na mobilni i kaže: 'Ne zanima me, neću da mi vi radite sahranu oca, vratite mi pare!' I šta onda ja da radim!?
Mira kaže da ovaj posao nije baš nalik onom u 'Maratoncima', današnji mrtvozornici pokojnicima ne uzimaju meru kao najmlađi Topalović u filmu:
- Pa, pitamo je l’ pokojnik bio visok, nizak, to je osnovno. Ima nekih ožalošćenih porodica gde nam kažu: 'Bio je nizak čovek, sad se nekako produžio!'
Ponekad se mrtvozornicima dese i lepe stvari:
- Umre ljudima ukućanin, umre prijatelj, organizuješ dve-tri sahrane pa se i sprijateljiš sa nekima od njih - kaže Zoran.
A najgore je, kažu i Mira i Zoran, kad pogrešiš.
- Ovo nije svadba i ovde ne bi smelo da se greši. Desilo mi se da na krstu izostavim jedno slovo u prezimenu pokojnika. Njegova žena to nije mogla da mi oprosti i pored toga što joj uopšte nisam naplatila taj krst. Peškir na krstu se često zaboravi, neko oprosti a neko neće. Šta ćeš, živ čovek pa pogreši. Pa i pop ponekad pogreši, govori Mira i pokazuje na štitnu žlezdu koja joj je, kaže, proradila od nerviranja.
- Mislim da je ovo dosta za priču. Gotovo! - kaže Mira - sad moram na groblje, jednom dečku iz Hitne pomoći umrla je majka.
Napomena: sve priče su autentične. Promenjena su samo imena naših sagovornika zbog, kako su rekli, pijeteta prema pokojnicima i porodicama preminulih. Imena pogrebnih preduzeća izostavljena su zbog eventualne reklame. Gradiša Katić Kupanje pokojnika
- Bilo je slučajeva gde su nam u porodicama govorili kako je kupanje pokojnika skupo. Pa što ga onda, mislim se, vi ne okupate, vaš je ukućanin! A, u stvari, to i nije pravo kupanje, reč je o brisanju sunđerom i vodom. Ponekad se, da oprostite, pokojnik i uneredi, pa moram to da čistim... - kaže jedan od pogrebnika. Što se tiče cena, kompletna usluga sahrane kreće se od 2.800 dinara pa do 2.000 maraka.
