Izvor: Blic, 10.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto regruta majke Jele
Sto regruta majke Jele
Mnogi Kikinđani, i posle svih objavljenih reportaža i emitovanih emisija, još ne znaju da u njihovom gradu živi žena za Ginisovu knjigu rekorda. Jelena Avramov (85) odgajila je u svom skromnom stanu 160 dece bez roditeljskog staranja. Stizali su klinci sa svih strana. Neki od majka Jelinih mezimaca su siročad, ali dobar broj njih ima i oca i majku, koji se iz raznih razloga nisu brinuli o njima. Najmlađi štićenik stigao je kad je bio star svega pet >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dana. Kroz stan od četrdesetak kvadrata u dvorištu stare kuće u centru Kikinde defilovala su različita deca, od beba do velikih momaka i devojčuraka. Mnogi su ovde školu završili, odavde se zaposlili, ženili i udavali.
Dragan Miljuš (21) pre nedelju dana ispraćen je u vojsku, stoti od regruta koje je Jelena odgajila. Pratila ga je majka Jela. Nju su već sustigle godine, zdravlje popušta, ali još uvek u kući neguje tuđu decu, iako ima i svoju. I sada je sa njom Mira Pandurov, koja ide u osnovnu školu.
- Meni su umirala deca, pa sam počela da primam siročad iz komšiluka, još posle 'onog' rata. Moji štićenici, a neki su već babe i dede, javljaju mi se, obiđu me. Tu je jedna devojka, stanuje u Teremijskom drumu, bila je kod mene, a sad je već žena, ima troje svoje dece, pa jedna u Sajanu, jedna u Iđošu, svuda ih ima. Neki su u inostranstvu, u Nemačkoj, Švajcarskoj, Americi. Šestoro ih je i u Australiji. To su mi bili prvi štićenici. Ne znam ni da li su još živi, jer mi ove godine nisu pisali, obično su uvek stizala pisma... - priča Jelena Avramov.
Iako je ispratila sto regruta, Jelena se rasplače kad se seti Dragana.
-Odma’, čim je stigao u kasarnu, javio mi se telefonom, kaže: 'Mama, ne brini, dolazim posle zakletve, tražiću odsustvo.', ali ja sam samo plakala ovih dana od kad sam ga ispratila - kaže i briše suze.
U dvorištu u kome je Jelenin stan nalaze se i stanovi u kojima žive radnici kikindskog Centra za socijalni rad, Miša Stanaćev, socijalni radnik, i Marija Ćorić, psiholog, ali svi su saglasni da je majka Jela primala decu na brigu i staranje godinama pre nego što je kikindski centar osnovan, a to je bilo početkom šezdesetih godina prošlog veka. U to doba, prvi socijalni radnici su već znali: kad iz bolnice preuzmu napuštenu bebu, ili im neko prijavi da u komšiluku živi dete o kome niko ne brine, donosili su ga kod Jelene.
- Svaka joj čast za sve što je učinila za tu decu. Bila im je prava majka u svakom pogledu. Mislim da se u Kikindi ne zna dovoljno o podvigu ove izuzetne žene i da bi o takvim primerima brige za druge trebalo više obaveštavati javnost. Jelena je krajem osamdesetih dobila 'Oktobarsku nagradu' Kikinde. Neki od njenih bivših štićenika su uspešni poslovni ljudi, a mnogima je upravo ona bila jedina majka za koju su ikada znali - kaže Mića Stanaćev, socijalni radnik.
Priča o plemenitoj ženi (Jelena je poreklom iz Mokrina) od nedavno je postala poznata zahvaljujući medijima. Novinari redovno stižu, a nezvanično se saznaje i da će jedan od sledećih razgovora sa majkom sto šezdeset tuđe dece biti za časopis 'Vojska', gde Jelenin stoti regrut proživljava prve vojničke dane. G. P.
