Izvor: Blic, 18.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto godina prijateljstva
Sto godina prijateljstva
Iako mu je devedeset sedma, Čedomilj Subotić iz užičkog sela Krvavci i dalje nešto tumara po kući i okolo kuće, i dalje čita bez cvikera i pita sina Milića kako to izgleda kad čoveka bole leđa, glava, stomak… I njegov prvi komšija, rođak i više od devet decenija najbolji drug, stogodišnji Radovan Subotić, nema previše zdravstvenih briga, pogotovo, kaže, kad je pre 15 godina ostavio 'onu zelenu ‘moravu’ bez filtera'.
Doživeti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stotu, pa još zdrav i prav, pa još do u pasuse pamtiti mnoge stranice života iz vremena velike gladi posle Prvog i velikog straha posle Drugog svetskog rata, otvara samo jedno pitanje - gde je tajna takve dugovečnosti?
Čedomilj ima odgovor:
- Nikad u životu nisam zagrejan, s nogu, popio čašu hladne vode, nego sam uvek seo, predahnuo, pa popio. Uvek sam kad se oznojim kod sebe imao suvu presvlaku. Sve što sam teško dizao - dizao sam iz čučnja, a ne, kako ljudi rade, stojeći. Nikad se nisam prejeo, ni mnogo nasikirao, ni mnogo pio, samo sam jednom probao duvan, a politiku nikad. Žene nisam jurio jer sam imao svoju dobru ženu, moju Vinku. Jadnica, umre mi mlada, u osamdesetoj - rastuži se Čedo, pominjući kako ima dva sina, unuke, praunuke…
I Radovan je, kao i Čedomilj, proveo život na njivi, livadi, u voćnjaku, štali, šumi, četiri godine u zarobljeništvu, u Nemačkoj, a kod lekara skoro da nikad nije ni otišao… Njegov unuk Milan Subotić kaže da se deda do pre tri-četiri godine peo na seno i radio u njivi…
Pitamo i Radovana za onu tajnu:
- Imao sam dobru porodicu, dobar raspored posla, nikad nisam sebi dozvolio da nešto nemamo u kući, iako nas je bilo desetoro. Nisam se, more, sikirao mnogo, jer sva zla potiču od sikiracije.
- Pa kako, Rade, da se ne nerviramo kad je sve u haosu? - ote se pitanje posle čašice.
Dva starca, dva rođaka, dva prijatelja i komšije često sednu zajedno pa prelistaju decenije… I pomenu šta su radili i uradili…
- Kad bi vi znali šta sam ja i koliko radio u životu, čudom bi se čudili otkud sam još na ovoj zemlji. Ma, da sam od čelika izlizao bi se - kaže Čedo i potom se duboko zamisli pre nego će odgovoriti na naše pitanje - koji mu je najsrećniji dan u životu. 'Kad sam zaprosio moju Vinku', seti se starina Čedomilj, rođen 2. 4. 1906. godine u Krvavcima.
I Radovan pominje dugi zemljoradnički staž, pa neke druge poslove, poput jednog iz tridesetih godina prošlog veka kad je, seća se, zimi lomio led na reci Đetinji, pa vukao ga u Užice i prodavao sodadžijama… Starina Radovan je rođen 28. 3. 1903. godine.
Dva starca, dva rođaka, dva prijatelja i komšije često se dozivaju preko tarabe: 'Oooo, Radovaneeee...' 'Oooojjaaa...' 'Kako zdravlje, Radovane?' 'Dobro, fala Bogu, a kod tebe? 'Dobro je'.
I još će dugo, zgleda! Zoran Tmušić
Problem dede Radovana
Radovan Subotić kaže da ga danas muče dva problema. Prvi je, kaže, da li će i kad će biti rešavan njegov zahtev za ratnu odštetu zbog četiri godine provedene u zarobljeništvu u Nemačkoj, a drugi problem je prilično složen: 'Znam imena mojih kćerki: Milenka, Jovanka, Slavenka i Stojanka, i sinova Milojka i Radojka, znam i imena 12 unuka, znam i većinu imena 20 praunuka, ali nešto ne mogu da se setim imena devet čukununuka.' Sreća dede Čedomilja
Jedne prilike u kuću Čeda došao sveštenik Radovan iz Sevojna. Tek, Čedo ga upitao: 'Vidiš, pope, ja ne bi dalje živio, ali kako je pošlo, odoh ja ko zna dokle. Nego, reci mi, pope, šta sam to Bogu zgrešio da mi da ovoliki život?'
'Oženio si ženu deset godina mlađu od tebe', odgovorio mu pop Radovan.
