Izvor: Blic, 21.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stanari Mitićeve rupe
Stanari Mitićeve rupe
Čovek sa dva plastična bidona vode u rukama probijao se kroz podnevnu gužvu beogradske Slavije i zastao na ćošku gde se spajaju Beogradska i Ulica Srpskih vladara. Spustio je bidone, na trenutak se osvrnuo i uz škripu, koju je ugušio huk saobraćaja, otškrinuo improvizovanu kapiju na ogradi što opasuje Mitićevu rupu. U sekundi je nestao iz vidokruga.
Ašim Sefedini doneo je vodu za ručak u malu izbegličku koloniju kosovskih Roma koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već godinu dana žive na mestu budućeg gradilišta i sa zebnjom iščekuju početak radova.
- Kažu, za dve godine neće ništa da rade. Daj Bože, inače odosmo pod neki most - kaže Hamdija Berišaj.
Vodu donose sa jedne česme pored obližnjeg hotela.
- I nju će da zatvore, jer tamo prave parking. Onda ćemo morati gore do hrama Svetog Save - procedi Ašim kroz zube.
U gornjem kraju dvorišta njegov brat Feriz pere kosu. Žena mu posipa iz lončića.
- Ona mu je sad imitacija tuša! - šali se Hamdija.
Pet familija sa petnaestoro dece - svi rođaci i kumovi, jedna sklepana straćara, kontejner zaostao od radnika, gomile kartona i papira - ambijent su koji krije visoka metalna ograda. Ašim, Hamdija, Adnan, Feriz, Agim, Šeribana, Sefa... i musava dečica što igraju žmurke između kartonskih bala, nisu baš sanjali o centru Beograda kao mestu svog stanovanja. Imali su u Kosovu Polju svoje kuće i imanja, 'prave, tvrde kuće', a onda je došao rat...
- Mi smo se družili sa Srbima, vidiš po jeziku. Šiptari su nas mrzeli. Kad je došla naša policija mi smo se ponovo rodili. Kad su došli oni s bombama i automatima, dali su nam rok od deset minuta da se iselimo - priseća se Hamdija. I on i svi ostali žive od prodaje starog papira.
- Ima nas dosta i može da se skupi sto kila dnevno. Najviše se skupi po kiši, kad drugi ne idu. Natučeš kapuljaču i šibaj - priča Hamdija.
Međutim, preduzeće koje im otkupljuje papir nema para, gomile kartona se uvećavaju, a stanari Mitićeve rupe oskudevaju u novcu. Poslednji put su im dolazili ispred Đurđevdana, a u međuvremenu je i cena papira prepolovljena sa tri na 1,5 dinar.
Duguju pare i za đurđevdansku jagnjad. Dovezli su ih iz Zemuna taksijem i proslavili praznik. Nemaju problema sa komšijama. Retki, koji znaju za njih, pokucaju na metalnu kapiju i doture nešto odeće za dečicu. Kad su došli ovde zatekli su brdo šuta i otpada.
- I mi bi voleli da živimo u čistom, a ne ovako - konstatuje Šeribana i navlači prevelike hulahopke ćerkici na noge.
Struju u rupi ima jedino Agim Zorjani. Zatekao je u kontejneru gde se uselio sa porodicom. Ostali se snalaze uz pomoć polovnih akumulatora. Napune ih kod komšije iz obližnje ulice i na njih priključuju sijalice i televizor. Za toliko struje bude.
Trinaest članova porodice Sefedini živi u deset kvadrata potleušice koja se posle svake obilnije kiše pretvori u lokvu.
Ašimov brat Sefa, s obzirom da je bez familije, spava u prigrađenom delu uz kućicu. U stvari, to je jedna proširena kartonska kutija potpuno otvorena s jedne strane.
Hamdija Berišaj pretura po starim novinama i naslovne strane se idealno poklapaju sa njegovim tokom misli. Velike poplave iz aprila, naslovi o 'promenama'....
- E, ovako smo mi kantama izbacivali vodu iz barake!
Agim Zorjani i Sefa Sefedini ispijali su jeftinu lozu u hladovini kontejnera, a onda su se preselili za stočić u dvorištu. U tom se otvara 'kapija' i unutra uđe Agimova supruga Ćana gurajući kolica prepunjena papirom. Procenjujemo kilažu, preračunavamo u dinare, prevodimo u hleb - tri kile!
- Tri tone smo skupili i ovi ne otkupljuju! - otpljunu Agim i nategnu flašu. Sefa je odsutno piljio u ogromni reklamni pano velike američke kompanije koji se nadnosio nad njihovu rupu.
- A šta im znači ono?
'Ne postoji brži i sigurniji način da primite i pošaljete novac...', čitamo Sefi.
- Kako da ne, sa’ ćemo! Nego, da ti ja kažem jednu reč. Molim svima Romima da se vratimo na Kosovo i da branimo našu zemlju. To je moja reč.
- Je l’ putujemo, kume? - poziva Adnan Ašima.
Kao po komandi dograbiše kolica i šmugnuše kroz kapiju. U trenutku su se izgubili u gradskoj vrevi, svako na svoju stranu. Ranko Pivljanin Od trgovca do Dafine
Prostor koji danas zovu Mitićeva rupa pripadao je nekad čuvenoj predratnoj trgovačkoj porodici Mitić. Posle rata sve do početka devedestih godina na tom mestu je bio sunčani sat koji je uklonjen nakon što je prostor došao u posed Dafine Milanović.
U međuvremenu su rešeni imovinsko pravni odnosi između 'Dafiment banke' i Direkcije za građevinsko zemljište Beograda koja namerava da Mitićevu rupu da na javnu licitaciju. Za ovu atraktivnu lokaciju, na kojoj urbanisti planiraju izgradnju poslovnog objekta, zainteresovani su i mnogi strani investitori. Gradske vlasti su nameravale da na ovom mestu izgrade privremeni parking, ali se po tom pitanju još ništa nije uradilo.
