Izvor: Blic, 27.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpske kuće sa žutim trakama
Srpske kuće sa žutim trakama
U selu Mušnikovu u Sredačkoj župi na Kosovu i Metohiji ostalo je da živi pedesetak Srba, uglavnom sedamdesetogodišnjaka. Čuvaju ih pripadnici Kfora. Posle osam meseci iz 'izgnanstva gore u Beogradu', u svoje domove vratilo se 13 ljudi. Nemački vojnici su srpske kuće obeležili žutim trakama. Po sistemu 'da se zna' šta je čije. Svako ko pokida traku sumnjiv je, pa makar bio i vlasnik kuće.
- Bio sam nešto slab, a ni žena mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije bolje, pa smo otišli u Beograd kod dece da se pregledamo. Hteli smo da se vratimo odma’ al’ nam nisu dali ovi u uniformi - zbori Budimir Marković, starina od 80 godina. - Stigli mi u Štrpce, a oni kažu: 'Ne može natrag, treba dozvola'. Počnem da i’ ubeđujem da nam nije trebala dozvola kad smo otišli iz Mušnikova, a oni: dozvola, pa dozvola! Nekako i’ uverimo da smo rešili da ostanemo i preživimo u našem selu, da ‘oćemo da pazimo svoja ognjišta. Nas starce ne int’resuje politika. Komšije muslimani su dobri - veli Budimir i namiguje: - Neka, bolje da i’ ne crnim - pravda se pred babom - ovo ide u novine a oni čitaju sve. Mi smo zaštićeni žutim trakama, niko nam ništa ne sme, a i nema čega da se plaše nas staraca. Ne možemo ni na štap da izađemo do štale a kamoli da ih, ne daj bože, napadamo.
Šlogirana starica Nadežda Slavković kroz suze priča:
- Govorili nam: Idemo svi. Mi smo ostali. Niko nam ne dolazi. Od prošle godine, od Svete Petke, nisam videla decu. 'Nadežda, Dina mi, ako dođu mi ih ne možemo čuvati', veli mi komšija Alija. Mi smo nji’ sačuvali. Niko od nji’ za vreme rata nije išao iz sela. Al’ danas se stari ne pitaju. Njihova omladina je poludela. Samo čekaju da bace kamen kad ovi u uniformi okrenu leđa. Pre neki dana mi polomiše staklo na prozoru - kaže Nadežda.
U Sredačkoj župi nije problem stvoriti uslove za povratak Srba. Tu nema Albanaca. Žive samo Srbi i Muslimani. U Sredckoj, nekada najvećem srpskom selu u župi, više nema nijedne srpske kuće. Pre desetak dana minirane su tri kuće iako su bile obeležene žutim trakama. Pojedinačni povratak nije moguć, niti je moguće selo obnoviti bez velikog ulaganja, ali sve je to, kako kažu u Mušnikovu, 'problem vlasti'. Vlast mora da stvori pare, pa tek onda da razmišlja o povratku.
- U dva navrata smo pokušali da organizujemo masovan povratak. Prvi put su konvoj Nemci vratili iz Sredcke, a drugi put sa Brezovice. Nisu bili najavljeni, niti su imali dozvolu za povratak. Ne postoji plan. Do sada se vratilo 13 ljudi, pa nas ima oko pedeset. U Drajčiću se vratila jedna porodica. Ima ih oko 30, mada su bili najbrojniji. Otišlo je 132, jer nisu imali od čega da žive. Brašno smo plaćali po tri, a so po pet maraka, a pisali su u 'Politici' da nam pomoć redovno stiže preko Crvenog krsta i Komiteta. U Bogoševcu nas ima pet-šest, u Planjanu osam i u Lokvicama svega troje. Ne postoji škola, pa je to bio najveći problem što su mlađi otišli. Na sastanku sa civilnim administratorom Prizrenskog okruga i komandom Kfora dobili smo garancije da će na proleće da krene povratak. Nemci spremaju pare za obnovu porušenih kuća i očekuju da ih podrži naša država. Rekli su nam da ne možemo bez njih planirati bilo kakav povratak jer nemaju dovoljno vojnika da nas čuvaju - priča Milovan Slavković.
- Promene moraju doći. Primećujemo to i po komšijama. Nude nam čaj, kafu, nude da pomognu na njivi. Sreća, toplo vreme pa izađemo da nam duši bude lakše. Ne može se ceo dan zatvoren u kući. Ne znam šta više da pričam sa babom, niko nam ne dolazi izuzev vojske, al’ se sporazumevamo. Mi njima pogaču, oni nama cigare, a iseku nam i drva. Bog im pomog’o i što pre ih odneo iz našeg sela. Neka idu svojoj kući. Hoću da Svetu Petku proslavim sa decom u svom domu bez žute trake - kaže deda Budimir. N. Zejak
