Izvor: Blic, 19.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Soba sa pogledom na rešetke
Teško je živeti iza rešetaka i svaki dan gledati osuđenike. Ne mogu kao čovek ni prozor da otvorim jer oni su stalno tu. Šetaju se, sunčaju, vire mi u kuću, u tanjir... - priča S. T., stanarka zgrade u kojoj živi 65 porodica penzionisanih i zaposlenih zatvorskih čuvara. Nju od Centralnog zatvora u Beogradu deli samo uzak tunel za automobile.
Stambena zgrada u Bačvanskoj ulici u Beogradu, koja je nekada služila kao glavni zatvorski ulaz, vremenom je pretvorena u privremeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smeštaj za zatvorske čuvare.
- Kada smo se pre 30 godina ovde doselili, rečeno nam je da će ovo biti samo „nužni smeštaj", dok ne dobijemo svoj stan. Tada smo bili mladi pa nam nije mnogo smetalo, mislili smo brzo će proći. Danas smo suprug i ja u penziji, a obećani stan nikada nismo dobili iako zajedno imamo 70 godina staža. I dalje živimo u preuređenoj kancelariji zatvorske uprave i svaki dan slušamo priče osuđenika ispod prozora - priča ljutita S. T. koja je u ovoj zgradi podigla dvoje dece.
Unutrašnjost zgrade u Bačvanskoj izgleda kao scenografija za horor film. Hodnici su mračni i turobni. Sive zidove kriju stari ormari i veš-mašine, iznad vrata stanova se nadvijaju puni štrikovi veša. Na spratovima su sagrađene drvene šupe, a svaki hodnik ima zajedničke toalete i kupatila koje bez obzira na očajno stanje koristi većina stanara. Najružnije od svega su pogledi s prozora sa unutrašnje strane zgrade koji direktno gledaju na zatvorske ćelije i osuđenike koji se slobodno kreću u dvorištu ispod.
Ipak, stanari nezvane goste dočekuju uz srdačan osmeh, ljubazni i neposredni pozivaju nas u svoje domove, nude posluženje, izvinjavaju se na neredu. Većina njih ovde živi duže od 30 godina. Mnogi su se ovde rodili i odrasli, a danas na istom mestu podižu svoju decu. Iako im to teško pada, za drugo i bolje kažu nemaju, a država neće ili ne želi da im pomogne.
- Moji roditelji su se ovde doselili 1981. godine. U vreme kada smo brat i ja odrastali, ovde je bilo mnogo dece. Svi smo se družili i igrali, a nerazumevanje smo nalazili samo u školi. Tamo su nas deca nazivala „cezejcima" ili „zatvorenicima". Zbog toga su neka deca iz zgrade odbijala da pozovu drugare iz škole u goste, bilo ih je sramota jer žive u zatvoru. Ipak, tada je bilo drugačije. Ispred zgrade su uvek stajali stražari, i bili smo sigurni da nam se nikada ništa neće desiti. Vremenom se sve promenilo. Mi smo odrasli i izrodili svoju decu. Ja imam dve kćerke, jedna ima šest, a druga sedam godina. Stražara više nema, a po kraju se šetaju narkomani i manijaci. Zbog toga sam u neprestanom strahu i grču da se deci nešto ne desi - priča Saša B. dok nam pokazuje stančić od tridesetak kvadrata koji deli sa roditeljima, bratom, snahom, suprugom i dvoje dece.
Međutim, najviše ga, kaže, pogađa kada njegove devojčice svakog jutra stanu na prozor da mahnu prvim komšijama koje uvek pozdravljaju sa „Dobro jutro, čika lopove". Iako ih je, kaže, opominjao da to ne rade, one ne shvataju da rade nešto pogrešno.
Njegova komšinica Ivana S. kaže da ni dok je bila dete nije imala kompleks zbog toga što živi u zatvoru. U stanu u kome je odrasla ona danas podiže svoju četvorogodišnju kćerku Teodoru.
- Teodori su zvukovi sirena i buka iz zatvora normalna pojava. Za sada je još uvek mala, pa joj još uvek ništa nije jasno. Iako je za mene sve ovo normalno, i znam da postoji i gore, ipak bih volela da moja Teodora ima priliku da raste u nekom drugačijem okruženju. To je, međutim, za sada neizvodljivo, jer nisam zaposlena - priča Ivana.
U stambenoj zgradi u Bačvanskoj ulici trenutno živi oko 200 stanovnika, od čega je najviše penzionera. Oni su svoj životni vek proveli čekajući da iz „nužnog smeštaja" pređu u stanove za koje su godinama izdvajali novac. Najstariji stanar u kući, Radoš Petrović (75) ovde se doselio 1967. godine. U međuvremenu je izrodio decu, otišao u penziju, i postao deda. Danas 38 kvadrata deli sa suprugom sinom, snahom i unucima. Žao mu je, kaže, što nema šta da im ostavi. Stan koji je čekao nikada nije dobio.
Požar kao opomena
Stanari iz Bačvanske strahuju za svoju bezbednost. Na njihovim garažama pre četiri dana iznenada je planuo požar koji je pretio da zahvati i zgradu. Stanari tvrde da požar nije izbio slučajno i plaše se da su sledeće na redu šupe u zgradi.
Garsonjera od zatvorskog kupatila
- Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put doveo devojku u kuću. Kada je zatražila je da ide u toalet, pružio sam joj ključ i rekao „pravo niz hodnik, poslednja vrata". Počela je da se smeje i rekla da se ne zezam tražeći pogledom WC u stanu. Na kraju je shvatila da sam ozbiljan. Iako nije rekla ni reč, njen izraz lica nikada neću zaboraviti. Mene nije bilo blam, to je jednostavno moj svet, bolji nemam - priča Igor (26) koji se u međuvremenu oženio i dodaje da bi voleo da ima decu, ali da njegova supruga odbija i samu pomisao da decu podiže u nekadašnjem zatvorskom kupatilu koga su adaptirali u garsonjeru.
