Izvor: Blic, 27.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Soba prepuna bola
Soba prepuna bola
Dragoljub Atanacković kaže: 'Svako jutro se budim sa strašnim osećajem stida, svojoj deci nisam uspeo da obezbedim minimum normalnog života... Ljudskog dostojanstva. Gledam ih nemoćno. I plašim se, ako se ikada nešto lepo i desi, da će to biti kasno, uzaludno...'
Dragoljub Atanacković živi u samačkom hotelu GSP-a na Dorćolu, sa dvoje dece i suprugom. Tu su nelegalno, ali, do daljeg, imaju krov nad glavom. U tih desetak kvadrata stambenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prostora, jedno ćoše im je spavaća soba, drugo ćoše kuhinja, treće dnevna i radna soba, četvrto ćoše je kupatilo. Ulazi se direktno iz hodnika, levo su dva kreveta na sprat, za decu, desno još jedan krevet, za njih dvoje. Uzak prolaz između ležajeva vodi do malog stočića sa dve stolice, frižidera i šporeta. Na frižideru su pomešani so, šećer, čajevi, cveće, bočica dezodoransa. I crkveni kalendar.
Mnogi ljudi danas žive teško. Neki nemaju ni to. Ali, Ljubišu je golema nevolja dovela u tu samačku sobicu. Morao je iz Zvornika u Beograd, jer mu se sin, tog avgusta 1998. godine razboleo od leukemije. Davali su detetu svega nekoliko meseci, živ je, srećom, i danas. Nosi se sa bolešću. Po šest meseci svakog drugog dana prima interferon, leukociti su stalno u porastu. Idu do 150.000. Dijagnoza: hronična granulacitna leukemija. Lekari predlažu presađivanje koštane srži u Italiji. 'Nemam novca da odem ni do Zvornika, da vidim one koje sam već sahranio, grobove roditelja, a ne do Italije, čak ni za spas deteta', s mukom govori Dragoljub.
Jovanku, Dragoljubovu suprugu, pored svih nevolja koje su je u životu snašle, na pešačkom prelazu je 17. decembra prošle godine udario tramvaj. Na prelazu kod 'Poštanske štedionice'. Polomio joj nogu i ruku. Ruku operisala, noga doskora bila u gipsu. Tu, u istoj sobi držala bolničku gusku, jer nije mogla da se kreće. Imaju samo jedan WC . Na kraju hodnika, zajednički za ceo sprat. 'Sve mi se ubilo u pojam', kaže.
Sin Ljubiša nije sačekao novinare 'Blica'. Nije hteo. Negde ranije bio tekst o njihovim nevoljama u novinama, deca iz komšiluka to pročitala, pa ga zadirkivala da je paćenik. On ne želi da bude paćenik. Pokušava da živi što je moguće normalnije. Kada malaksa i zanemogne - da se to ne primeti, kada uveče jauče od bolova - da to niko ne čuje.
Ćerka Ljiljana je u trećem razredu srednje medicinske škole. Odrasta u tom sobičku, uči u tom sobičku, možda i sanja, ako nije prestala da sanja, u tom sobičku.
Dragoljub je vozač u GSP-u 24 godine. Supruga mu odnedavno radi u Domu penzionera na Voždovcu. Roditelji im poumirali, nemaju nikoga da im pomogne. Dragoljub zna da ne može deci da kupi moderne patike, skupu garderobu. Nadao se da će proraditi savest u nevolji, da će bolesnom detetu obezbediti makar sobu. Na stambenoj rang-listi je pri dnu, računaju da su rešili njegov problem, mada je i u samačkom hotelu bespravno. Pokušali su pre dve godine da ga izbace, spasla ih intervencija socijalnog radnika. Neki mu predlažu da ide u podstanare, imaće više bodova nego što mu na bolest sinovljevu daju. On ne može da odvoji novac za stan. Da je mogao, davno bi otišao, ne zbog bodovne liste nego zbog svoje porodice. Zbog svoje dece. Šta bi sutra bilo s njima? Ovo je bar neka sigurnost.
'Svi kažu - nema stanova, a stanovi se stalno dele. To je greh. To je sadizam. Kada su stanovi i pare u pitanju, tu nema pardona. Nikoga ništa ne interesuje. Moja deca jesu moj problem, ali...', više za sebe u bradu mrmlja Dragoljub.
Ljubiša, kad ga uhvati napad, gubi na težini. Treba mu hrana, raznovrsna, specijalna. Roditelji ni za to ne mogu da se izbore. Ali, ono što im se čini možda i potrebnijim jeste nada da će se nešto lepo desiti. Da će Ljubiša imati svoju sobu, da ode do neke banje, na vazduh, da se nečemu obraduje, da smogne psihičku snagu za borbu sa bolešću.
'Plašim se da će ako se ikada nešto lepo i desi to biti kasno...', ječi Dragoljub. Rajko Rosić
