Izvor: Blic, 09.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slavlje zaboravljenih
Slavlje zaboravljenih
Tek što je Španac počeo da govori, grunu kiša. A kada je on opalio hitac u neprijatelja, udari grom. Pa se prolomi pljusak, ko retko kad. Evo, i danas, 61 godinu posle, kiša se proli i pokvari proslavu Dana ustanka - svedoči Slavko Marjanović, meštanin Bele Crkve, svedok istorije.
I zaista, upravo u trenutku kada su predstavnici Vojske, državnih, boračkih i drugih organizacija kretali da polože vence pred spomenike junaka NOR-a, poče >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << strahovit pljusak. Aleksandar Jevtić, saborac i učesnik događaja, uzalud je pokušavao da pozdravi prisutne i evocira uspomene. Njegov govor je začas bio mokra hrpa papira, pa se odustalo od ostalog dela manifestacije. Ipak, za 'Blic', u nešto suvljoj varijanti, priseća se:
- Bio sam jedan od svega nekoliko boraca prve oružane formacije, Rađevske čete. U Belu Crkvu smo došli na Ivanjdanski vašar kako bi privukli još saboraca i pripremili ustanak protiv okupatora. Na zboru su govorili Miloš Pantić, Čedomir Milosavljević i Žikica Jovanović Španac, a masa ih je toplo pozdravila. Nakon toga žandari su pokušali da rasture okupljeni narod i pucali su u Španca, a on je odgovorio vatrom i ubio ih. Bio je to početak ustanka. Moje uspomene na ovom mestu su iste kao i toga dana, čiste, pune ponosa. Žao mi je što neke poražene snage osporavaju našu borbu i pokušavaju da rehabilituju pokrete i vođe koji su bili na drugoj strani. Tog 7. jula onaj koji se borio protiv okupatora pucao je u onog koji je štitio i branio okupatora. To je jedina istina.
' Ovo mora da je Solana naručio ovu kišu ', dodaje neko pod strehom. Pod strehom je i Petar Trivanović, oficir u penziji, rodom iz Jasenovca u Slavoniji. Na njegovim grudima sjaji desetak ordena i medalja za hrabrost, za vojne zasluge, zasluga za narod, a tu je i medalja jednog bugarskog generala, dodeljena za hrabrost.
- Prošao sam sa borcima Slavoniju, Hrvatsko Zagorje, Kordun, Baniju i mnoge druge predele, borio se i krvario, a danas krvarim iznutra još više jer mi se čini da se nešto prevrnulo i izokrenulo, toliko da to ne mogu da shvatim. Živim sada u Šapcu, iz čijeg su muzeja sve slike_arhiva i dokumenta NOR-a pokradeni i pobacani. Koji to narod na svetu uništava svoju istoriju? - pita se Petar.
Kraj njega je Pero Zec, prvoborac iz Drvara. Na njegovim grudima spomenica 41, tri ordena za hrabrost, medalja za hrabrost, dva ordena zasluga za narod, sva ratna odlikovanja. Ranjavan dva puta, sa 17 godina je otišao u rat. 'Ja sam isti kao te ‘41. i sretan sam što ću takav i umreti, ali mi smeta što se sve promenilo, mnogo se promenilo. Star sam već, ali čistog srca. I otići ću nesrećan što se neki stide svoje istorije', kaže.
Među prisutnima je i Danica Kanjevac, rođena Vučelić, rodom iz Andrijevice. Bila je tih ratnih godina ilegalka, član skojevske organizacije, prenosila poštu, lekove, hranu za saborce. Seća se kako je sa tetkom rasekla kozi vime, napunile ga lekovima, zašile i iz italijanske baze iznele lekove. U Beloj Crkvi je prvi put, ali joj se čini, toliko je čitala i slušala o tome, kao da je ovde bila i tog dana, 7. jula 1941.
- Žao mi je mladih. Borili smo se za nešto drugo. Danas nemamo kao boračka organizacija gde ni da se sastanemo, dokumentaciju držimo u kući. Skoro su i naziv Mesne zajednice promenili, smetalo im ono 'Kozara'. Zar moram opet u ilegalu a borila sam se za ovu zemlju i slobodu. Oni odgovaraaju da ovo više nije Mesna zajednica 'Kozara' već Mesna zajednica '61'.
U povratku, prevoznik je promašio put. Kada se sve sabere, toga dana su dva autobusa boraca osam sati putovali, sa sat vremena pauze provedene na kiši. To su stoički izdržali. Više im smetaju ova promenjena vremena koja bacaju senku poniženja na staračka lica. Rajko Rosić
