Izvor: Blic, 07.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirotinjski voz
Sirotinjski voz
Putnički voz Beograd - Bijelo Polje kasni 30 minuta i u stanici će biti oko sedam časova i 45 minuta… Obaveštavamo putnike da će putnički voz Beograd - Bijelo Polje stići u stanicu oko devet časova - čulo se dva puta sa zvučnika na Železničkoj stanici u Užicu, a sa perona, na kome je bilo više od dve stotine ljudi, stizale su potvrde da se nigde tako raznovrsno ne psuje kao u zemlji Srbiji.
- Gledaj sirotinje. Sve radnici, seljaci i poštena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << inteligencija, i svi idu u Priboj, pa na Uvac, da kupe šećer, ribu i ulje. Tamo, preko granice, sve je jeftinije 50 odsto nego u Užicu i Požegi - reče neko pred dolazak putničkog voza sastavljenog od svega tri pedesetogodišnja vagona.
Stigoše lokomotiva, tri vagona i 300 putnika. Izađe ih nekoliko, a onih 200 putnika sa užičkog perona nagrnuše unutra: jedni preko drugih, jedni na druge, jedni uz jauk, drugi uz psovku, treći uz strah... i, nekako, radnici, seljaci, penzioneri i poštena inteligencija stadoše u unutrašnjost voza. Pa, sad, Bože moj, neko je stajao na jednoj nozi, neko na dve, dok je petina putnika imala sreću da sedi u kupeima, a nekoliko putnika zakrčilo je i toalete.
Krenuo nekako voz i svi zaboravili na gužvu, na kašnjenje, na prljavštinu u vozu, na bezobrazluk železnice koja na najfrekventniju pružnu trasu šalje lokomotivu sa tri vagona... U hodniku se jedino pričalo o jeftinoći na Uvcu i skupoći u Užicu, o granici, policiji…
Voz, napokon, izađe iz tunela, a kroz prozor banuše sunčevi zraci i samo za tren popraviše raspoloženje u hodniku. Iz jednog kupea izađoše dve mlađe žene, obučene i našminkane po poslednjoj novopazaraskoj modi i krenuše ka toaletu.
Posle dosta čepanja, guranja, psovanja i jadanja, dve 'sestre' stigoše do toaleta, ali, tamo, trojica ovećih Zlatiboraca koji su zaseli, otvorili flašu rakije, saopštiše 'sestrama' da produže do drugog toaleta.
Nakon sat i po mučeničke vožnje voz se zaustavio na Železničkoj stanici u Priboju i 99 odsto putnika je izašlo, takođe jedni preko drugih. Usledio je gotovo panični trk prema autobuskoj i taksi stanici - i vožnja do četiri kilometra udaljenog graničnog prelaza Uvac, pa dalje, preko granice, do obližnjeg bosanskog trgovačkog centra i jeftinog turskog šećera, grčkog ulja, italijanskog trapista, rumunskih šoljica za kafu…
U povratku, čekajući voz koji je iz obližnjeg Bijelog Polja kasnio sat i 30 minuta, mnogi putnici su izložili svoju robu na stanične klupe i počastili sebe kafom u obližnjem bifeu. A cena šoljice kafe sa čašom vode i kockom šećera bila je potpuno prikladna sastavu gostiju sa perona, svega - pet dinara.
Srećom, neko se na železnici setio pa je onoj lokomotivi prikačio još dva vagona tako se u povratku, za Užice, moglo dosta komotnije stajati u hodniku i mezetiti keks iz Grčke, pivo iz Slovenije, a neki su čak i probali cipele od dva i po evra sa oznakom 'Made in Bulgaria'. Poneko je i zapevao.
Možda od muke zbog srpskog šećera po ceni od 38 dinara za kilogram, a možda i od sreće zbog jeftinog turskog po ceni od 22 dinara.
- Ovo je sirotinjski voz. Evo, kupio sam džak šećera, malo trapista, tečnost za pranje posuđa i, na kraju, kad sve saberem, ostalo mi je hiljadu dinara - reče užički penzioner Slavoljub Sekulić i dodade:
- Muku ne računam! Z. Tmušić
