Izvor: Blic, 04.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindrom umora
Sindrom umora
Duša čoveka čiji su prsti nekada nezadrživo jurili po klavijaturi, postepeno se pretvarala u led, sve dok mu se i ruke nisu ukočile. Majstor džez improvizacije, pijanista Kit Džeret (57), fizički je navodno bio potpuno zdrav, ali su ga iznutra izjedali depresija i hronični umor. Ovo oboljenje, kod koga unutrašnja praznina poput crne rupe proždire životnu radost i stvaralačku snagu, psiholozi nazivaju hroničnim sindromom umora, a sam Džeret ga je nazvao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'zauvek mrtav' sindromom.
Međutim, američki pijanista je iz 'hladnog rata' koji je vodio sa samim sobom i tokom koga godinu i po dana nije ni pipnuo klavir, ipak uspeo da izađe kao pobednik. Malo po malo, on se vraćao svom voljenom instrumentu, neprestano strahujući da bi bolest mogla ponovo da se javi. U početku su njegovi koncerti zvučali kao oprezni koraci po tankom ledu, ali u međuvremenu on ide na svetske turneje i uporno radi na sopstvenom stilu. Lekari smatraju da se njegov trijumfalan povratak na muzičku scenu graniči sa čudom. 'Većina solista posle teške bolesti ne uspevaju da se vrate u svet koncerata, što za mnoge od njih znači muzičku i socijalnu propast', kaže Johen Blum, fiziolog iz Majnca koji se specijalizovao za lečenje muzičara. Ali oni retki, koji su najuporniji, vraćaju se na scenu osnaženi. 'Bolesti po pravilu utiču na individualni stil', kaže Blum.
Umetnici koji za sobom imaju iskustvo neke teže bolesti potvrđuju Blumovu teoriju prema kojoj takva oboljenja daju novi pečat stvaralaštvu velikih pevača i muzičara. Slavni tenor Hoze Kareras (55) je krajem osamdesetih godina izlečen od leukemije. 'Boja moga glasa je još uvek ista, ali posle godinu dana pauze on je poprimio više lirski ton', tvrdi Kareras.
Pijanista Mjurej Peraija (55) četiri godine nije mogao da svira zbog opasne upale palca koju je dobio pošto se posekao na notni papir. Dugi period bez klavira premostio je tako što je intenzivno proučavao stvaralaštvo kompozitora Johana Sebastijana Baha. 'Njegova muzika leči sve rane. Od njega sam naučio da se stvari raspadaju, a zatim ponovo srastaju', kaže Peraija. Proces njegovog individualnog sazrevanja odrazio se i na način njegovog sviranja.
Legenda kantri muzike Džoni Keš (70) takođe je iskusio nepredvidivost života, ali je posle misterioznog nervnog oboljenja koje podseća na Parkinsonovu bolest osetio novi stvaralački nagon i stvorio nepristupačan, gotov sakralni stil.
Međutim, muzičari ponekad i sami snose odgovornost za sopstvenu bolest. Sedamdesetčetvorogodišnji pijanista Geri Grafman pati od fokalne distonije, poremećaja centra u mozgu nadležnog za motoriku. Zbog toga on ne može da kontroliše domali prst desne ruke. 'Ovaj poremećaj se prvenstveno javlja kod ekstremno ambicioznih osoba koje precenjuju sopstvene mogućnosti, jer preterano vežbanje bukvalno ide na nerve', kaže fiziolog Blum. U svetu klasične muzike traži se apsolutni perfekcionizam, a to, naravno, ima i svoju cenu. Kanadski interpretator Bahovih dela Glen Guld takođe je patio od ovog poremećaja, a pred kraj života uvežbao je novu tehniku, koja mu je omogućavala da svira ne koristeći oboleli prst. Za razliku od njega, Grafman je postao pravi majstor za izvođenje dela za levu ruku.
Na mnogim muzičkim univerzitetima u Nemačkoj u nastavu je uvedena i takozvana 'muzička fiziologija', koja ima za cilj da se zdravstveni problemi rešavaju u korenu. U uslovima konstantne preopterećenosti, čak i studenti posežu za lekovima. Stručnjak Blum kaže da mladi instrumentalisti krišom uzimaju betablokatore koji usporavaju puls, a samim tim nestaje i strah od reflektora. Međutim, ako se ovakvi preparati trajno uzimaju, može da dođe do oboljenja srca. CDC/MA
