Izvor: Blic, 16.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Silazak je teži od uspona
Silazak je teži od uspona
U trenutku kada smo se popeli na 2.917 metara visine, na vrh Mitikasua, za tren je nestalo i umora i svega oko nas. Ne znam kako to da objasnim, ali svi kao da smo doživeli neku vrstu pročišćenja. A onda su zablistali osmesi i sevnuli blicevi fotoaparata. I to je bilo to! - priseća se Momir Bosanac, planinarski vodič iz Društva 'Železničar' u Beogradu, jedan od članova jugoslovenske ekspedicije koja je nedavno osvojila Olimp.
Osvajanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ove mitske planine organizovao je Planinarski savez Srbije povodom obeležavanja 100 godina organizovanog planinarstva kod nas. U tu svrhu odabrana četa, sastavljena od predstavnika svih planinarskih društava Srbije i Republike Srpske, krenula je put druge po visini planine na Balkanu, zaustavljajući se usput i na Zejtinliku da bi odali poštu palim borcima dva svetska rata. Predah i uvod bile su i plaže Paralije, odakle su se, posle ugodnog brčkanja i odmora, ka vrhovima Olimpa ustremila 42 zaljubljenika visina.
- Prva etapa je uvek ne samo lakša nego i lepša - priseća se Bosanac. - Krećete se šumovitim stazama, livadama, pored reka ili jezeraca, ispunjavate oči lepotom i to je jedan vanredan estetski doživljaj kojem ne odolevaju posebno niskogorci, ljudi koji ne idu na veće visine. Ali, posle određene rute takvog puta, za one druge, utonete u jedan drugačiji svet koji je surov, go kamen, opasan, pa i ružan, ali je, time, valjda, izazov veći. Nema vegetacije, ide se serpentinama po kamenu siparu, koji pršti pod nogama i lako se odronjava. Sve odiše naizvesnošću. Vetar je čest, na momente izuzetno jak, može da podigne čoveka sa zemlje, a za tili čas ume da se pojavi oblak i pljusne snažna kiša, neretko i sneg usred letnjeg dana. Pojedine prepreke zahtevaju alpinističko znanje i izuzetnu spretnost, savlađuju se samo prstima ruku ili klinovima. Ova ćudljiva planina stoga, kao i mnoge druge, svake godine odnese po neki život nedovoljno opreznih ili nedovoljno iskusnih.
Verovali smo da sav taj napor vredi truda jer je biti na vrhu jedinstven osećaj, gde možete napajati oči nepregledom i satima se osećati kao da imate srce sokola.
Bosanac nas uverava da najčešće nije tako, što je bio slučaj i sa vrhovima Mitikasu od 2.917 metara nadmorske visine i Skolijem, šest metara nižim, gde su se zadržali svega desetak minuta da pobodu našu zastavu, slikaju se i overe poduhvat pečatom u planinarskoj knjižici. Jer, vetar je toliko jak da je opasno zadržavati se, a naše iluzije o pucanju pogleda utapaju se u neku vrstu izmaglice u kojoj se, najčešće, ne vidi ni pedesetak metara okolo. Mada, kažu retki srećnici, koji su imali tu privilegiju, kada se spoje idealni uslovi, sa Olimpa se vidi i Sveta gora.
Na kraju krajeva, postavlja se i sasvim logično pitanje - ako je to tako kako opisuje Bosanac, čemu onda toliki trud?
- Nije svuda i nije uvek tako, ali suština je u osvajanju, ne u uživanju, koje je bliže manjim visinama. I taj sekund na vrhu donosi vam zaista duhovno pročišćenje i jedan osećaj koji je nemoguće opisati. U prilog tome govoriće vam i podatak da je planinarstvo sve masovniji sport u Srbiji i da je veliki broj mladih sa nama, kao i da se u pohode ide gotovo svakog vikenda. I to je jedno od uzvratnih priznanja Planinarskom savezu Srbije za pun vek pohoda nebeskim dverima bogova. Drugi veličanstven osećaj je kada se vratite nazad, povratkom koji je za mnoge planinare teži od uspona jer strmi silasci prave izuzetne pritiske na kolena i prste nogu, kada vas ispred autobusa dočekaju topao čaj i kafa, a vi se okrenete i kažete zbogom Olimpu, čije vrhove odatle više ne možete ni videti. Trijumf i pohod u sedište boga Zevsa tek tada je okončan, čudnim sjajem u očima planinara i zadovoljnim osmesima. R.Rosić
