Izvor: Blic, 21.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seljak je oduvek bio crnac
Seljak je oduvek bio crnac
Četrdesetpetogodišnji Tomislav Marković iz Gornje Trešnjevice kod Aranđelovca nema razloga da se žali na svoju sudbinu i težak seljački život, jer je sam izabrao svoj put.
Pre 17 godina on je napustio, kako to na selu ima običaj da se kaže, državni posao i latio se rala i počeo da prevrće neplodnu zemlju sedme i osme klase, a u tom neizvesnom poslu priključila su mu se i njegova četiri sina. Stariji, Marko (20) i Đorđe (19), >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pre tri i po godine napustili su prvi razred Poljoprivredne škole i zanata a mlađi, Nikola (17) i Milan (16), braći i ocu priključili su se posle završene osnovne.
- Svi su u kući bili protiv moje odluke da napustim državni posao, ali ja sednem sa svojom Gordanom, ispričam se, dogovorim, odlučim i rešim. U početku je bilo vrlo teško. Počeo sam takoreći bez ičega, bez mehanizacije. Otac Milovan imao je viziju da brat i ja živimo u gradu, kao i većina mladića, tako da puno nije ulagao u poljoprivredu. Možda je malo čudno, al’ u početku mog aktivnog bavljenja poljoprivredom ja sam orao kravama! Isprva sam pokušao da zadržim državni posao i da se ujedno bavim poljoprivredom, ali bilo je jako teško; morao sam da se odlučim - ili njiva ili fabrika. Izabrao sam njivu - priča Toma o svojim počecima.
Sredinom osamdesetih, kaže, tov junadi bio je u ekspanziji. Nije mogao da odoli, podigao je tovilište za 70 do 100 junadi u turnusu, počeo da kupuje zemlju...
- Sejao sam puno, uzimao zemlju u zakup. U to vreme kod tova junadi bilo je vrlo važno imati puno kabaste hrane. Bile su to zlatne godine ali potom i one za koje to ne može da se kaže. Dok sam se bavio tovom prolazio sam dobro. Uz stoku prodavao sam i drva. Počeo sam da kupujem mehanizaciju: najpre jednog 'nemca' (traktor. op. nov) a potom i 'univerzal', 'duplak' i sve priključne mašine. Kupio sam i oko 25 hektara zemlje i šume. U staji pored krave imam i tri kobile koje nam pomažu u radu sa drvima u šumi -nastavlja svoju priču Toma.
Ali, onda dolaze crni dani za tov junadi i posao postaje neisplativ.
- Morao sam da počnem da svaštarim, jer od nečega je moralo da se živi. Dana sam u tovilišta umesto junadi smestio oko 140 ovaca, koza, jaganjaca i jarića. Zasadio sam dve hiljade stabala šljive, a imam i dvadesetak svinja. Ne može da se radi samo jedan posao, već sve po malo. Sad planiram da stado sa ovcama i kozama udvostručim - najavljuje Marković.
- Bilo je teških trenutaka, loših godina, ali se nikada nisam pokajao što sam napustio firmu. U nekim momentima sam se pokajao što sam uopšte počinjao da radim u firmi i što se za poljoprivredu nisam opredelio ranije. Tih četiri-pet godina koliko sam radio u 'Zastavi' i 'Pobedi' tov junadi je cvetao. Da ne preterujem, ali na jednom turnusu zarađivala se tada jedna moja godišnja plata!
Plašim se da će sela da opuste zbog ovakvog odnosa prema poljoprivredi. Mladima koji ostaju na selu treba dati dugoročne kredite, na deset pa i dva’es’ godina. Ovde da bi se opstalo i preživelo treba da radiš kao crnac, jer mašinski rad ne može toliko da dođe do izražaja. Nema ni loše zemlje, već samo loših radnika. Ovde treba puno vrednih ruku, ali sve mi se čini da njih nema - zaključuje Tomislav Marković. Mi. Petrović Mirjana đak pešak
Markoviće je teško sve videti i okupiti na jednom mestu. Čim grane proleće, od ranog jutra svako ode svojim poslom, jedni u šumu, drugi za kozama i ovcama. U kući se okupe tek kada padne mrak.
Gordana i Tomislav Marković pored četiri sina imaju i kćerku Mirjanu. Ona ima devet godina i pravi je đak pešak. Svako jutro od kuće u Korušcu do škole u centru Gornje Trešnjevice prepešači pet kilometara u jednom pravcu. Odličan je đak i svi se njome ponose...
