Izvor: Blic, 07.Jun.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šapčanin koji je mirio Avganistance
Otišao sam da pomognem gladnoj i bolesnoj deci u Avaganistanu. Bio sam radoznao i uplašen i nisam bio siguran šta me čeka. Zamalo da izgubim glavu u tom paklu gde ni život dece nije svetinja – priča za „Blic nedelje" Branko Golubović Golub.
Rođen je u Šapcu 1968. godine. Već u sedmom razredu je sa drugarima osnovao prvi bend koji se zvao „Pirati".
– Trebalo je da upišem ekonomsku školu, jer su roditelji mislili da je nabolje da naučim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa parama ne bi li me to prizvalo pameti. Ipak, na kraju sam odabrao medicinsku školu jer sam čuo da tamo na jednog dečaka dođe šest devojčica. Sve slobodno vreme sam provodio na žurkama, preterujući sa alkoholom, nespavanjem, blejanjem po gradu. Postao sam član pozorišne sekcije, zbog čega su me drugari zafrkavali sve do mature – priča Branko.
Na početku 1992. godine upoznao je Alena i Vladu sa kojima je već u martu oformio bend „Goblini". Početkom 1993. godine ušli su u studio, a za taj prvi album su morali da pozajme pare, koje nisu znali kako će vratiti u slučaju da im album propadne.
– Iznajmljivanje studija koštalo je desetak puta više nego zarade svih naših roditelja zajedno u vreme najveće inflacije. Nismo imali kinte ni da jedemo. Sedam dana smo neprestano svirali i snimali u studiju. Tamo smo i spavali, a imali smo para samo za jedan obrok dnevno.
Život bez vode i struje
Već 2000. godine počeo je da se bavi humanitarnim radom. U nekoliko nevladinih organizacija je pomagao deci i izbeglicama u Srbiji. Potreba da stalno nešto menja u životu ohrabrila ga je da se prijavi za rad u humanitarnoj organizaciji „Save the Children" koja rešava probleme dece i izbeglica na ratnim žarištima širom sveta.
– Bio sam preplašen ali i radoznao. Kada sam ušao u Avganistan video sam pakao u kojem život dece ni za koga nije svetinja, a obračuni narkodilera i verskih grupacija svakodnevno odnose desetine života. Glad, život bez vode i struje je svakodnevica većine ljudi van kampova NATO-a – priča Branko.
U Avganistanu žive pretežno muslimani plemena Paštun, ali ima i Hazara, Hindusa, Persijanaca, Kučija (nomadi), Sika, Uzbeka, Tadžika i Turkmena i malo hrišćana, objašnjava Golubović. Niko ni sa kim ne priča, te se najčešće „kibicuju" preko nišana.
– Većina njih krlja se već vekovima, a razloge su odavno zaboravili. Povod da se tu nekome skine glava nije mnogo bitan. To je više stvar folklora. Sva krvoprolića dolaze od tzv. Šura (veća staraca) jer jedino oni mogu da spreče neprestane sukobe, ali to iz poštovanja kanona neće da učine. Ako tome dodamo konstantne napade na NATO vojnike, jasno je da u Avganistanu nije teško izgubiti glavu. Običan svet se sklanja od gužve i oružja, ali se često dogodi da se noću žene i deca smrznu u pustinji ili umru od gladi, zaboravljeni od svih. Dešavalo mi se da mi suze momentalno grunu na oči kada vidim takav prizor, ali sam posle nekog vremena oguglao i sada samo emocije trošim na žive jer jedino njima mogu da pomognem – dodaje on.
Rat, prema njegovim rečima, neprestano traje između avganistanskih ratnih profitera, koji se sada bave „poljoprivredom” - uzgajanjem maka od kog se dobija opijum, i njihovih protivnika koji su samo ljubomorni, jer nisu bili dovoljno moćni da sami započnu isti posao.
Knjiga „Pisma iz Avganistana"
- U Avganistanu je proizvodnja i dilovanje droge najunosniji posao i sve do danas nisam razumeo koga od velikih proizvođača vlada štiti a koga proganja. Svi znaju da to zavisi od količine para koju vlada dobija od dilera. Mržnja prema Rusima je tolika da ukoliko neki Avganistanac ubije Rusa, ne ide u zatvor, nego uz priložen dokaz i dva svedoka očevica dobija ekstra bodove na listi za dobijanje državnog stana. Odstrel je otvoren 24 sata dnevno. Problem je u tome što nijedan Rus nije lud da dođe ovde, tako da sve ostaje samo na nivou teorije.
Prijatelji su ga nagovorili da svoja iskustva iz Avganistana prenese na papir. Tako je nastala knjiga „Pisma iz Avganistana", koja će se ovih dana naći u knjižarama.
Branko je trenutno angažovan u programu organizacije „Save the Children" za pomoć gladnoj i bolesnoj deci u Šri Lanki.
– Familija mi je kao Ujedinjene nacije. Radim u Šri Lanki i tu sam sa ženom Elizabetom, koja je Australijanka, i mlađim sinom Leom. Ženina porodica je u Australiji, a stariji sin Neri živi u Jordanu. Moj otac i cela moja ekipa žive u Srbiji, a ja imam prijavljeno mesto boravka u Firenci. Sve svoje slobodno vreme posvećujem porodici, naročito sinovima, i vodim računa da se oni vide bar jednom godišnje, kao i da se vide sa mojim i ženinim roditeljima – kaže Branko.
Ode glava za radoznalost
Ukoliko je neki domaćin u Avganistanu radoznao, pa proviri kroz prozor „dragog mu" komšije, te vidi njegovu hanumu bez burke, stvar se rešava rafalima iz „kalašnjikova". Uz komšiju stradaju obično i slučajno tu zatečene kokoške, koze, psi" Deca su pošteđena, ali hanuma obavezno silovana. U ovakvim slučajevima nesreću sprečava hanumin brat koji može novcem da otkupi čast svoje sestre. Nekoliko puta sam posredovao takvim nagodbama između porodica i jedva izvukao živu glavu – priča za „Blic nedelje" Branko Golubović Golub.
