Izvor: Blic, 02.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoća među bagremovima
Samoća među bagremovima
Daleko od gradske vreve i urbanog života, na severu Srbije, još ima salaša kakvi su postojali i pre jednog veka. Pored puta Bajmok-Pačir nalazi se jedan takav, Pavkin salaš, oronuo i skriven u drvoredima bagremova, u kojima se još samo oseća bilo sedamdesetdevetogodišnje Pavke Rakić i njenog sina Marinka Bujanovića.Njih dvoje, kao dva isposnika, izgubljeni u ozelenjenoj ravnici, odsečeni od buke i vreve nekog drugačijeg života, samotni, oživljavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vreme u kome su živeli i njihovi preci.
Pavka Rakić sve češće oboljeva, zemlja joj je dala život, zemlja joj ga, kaže, polako i uzima.
- U životu sam se mnogo namučila. Sada sam iznemogla, ali neću da idem u selo. Ovaj salaš je moj život. Nikada nisam bolovala, donedavno nisam imala ni zdravstveni karton. Ubija me samo to što ne mogu da radim... - priča Pavka.
O domaćinstvu brine Marinko, koji dane provodi uglavnom okopavajući kukuruz i baštu sa povrćem.- Obrađujem pet jutara zemlje, i sve to motikom. Kada bih imao mehanizaciju lakše bi mi bilo - kaže Marinko.
Rado se i sve češće Pavka seća svoga detinjstva, jer kako kaže, u poslednje vreme se teško živi.
- Nekada sam držala stoku, živinu, i po trideset gusaka. A, moj Marinko, kada je dospeo za momka voleo je da se druži sa bogatijim vršnjacima, nije hteo da živi siromašno kao njegova mama. Sada vidi dokle smo dogurali, ali i pored svega toga kada mene ne bude ostaće sam da živi na salašu...Salaš je Pavka nasledila od dede Gavre Ninkova, koga u svojoj priči rado pominje, a kako i ne bi kada je uz njega i odrasla.
- Ovde na salašu rođeno je sedam devojčica. Sedamdesetih godina svi salašari otišli su u selo da žive, najviše zbog struje i vode, pa je od šezdesetak salaša u ovom kraju ostao samo naš.
Nekadašnje Pavkine komšije i danas rado navrate na salaš da se napiju hladne bunarske vode. A kada sva utihne, Pavka i Marinko uz lojanicu čitaju novine koje su im jedina 'veza sa svetom' i aktuelnim zbivanjima. Jednom ili dva puta nedeljno Marinko ode u nabavku. Zimi to čini ređe.
Na Pavkinom salašu ostao je svež vazduh, umesto poda - zemlja, na zemlji prastari šporet. Plamen ovde zavisi od toga koliko će Pavka i Marinko izdržati u beskraju ravnice čiji noćni eho vraća samoću minulih vekova. Ovde je okamenjena praborba za život, kao što je uostalom ceo čovekov život borba sa vremenom i samoćom. V. Ivošević
