Izvor: Blic, 23.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sagorevanje od silnog rada
Sagorevanje od silnog rada
Francuskinja Sofi Fujeron boluje od neobične bolesti koju je teško opisati i objasniti. Na prvi pogled, ona se ne razlikuje od drugih mladih žena, ali je ipak već dugo na bolovanju i neće skoro moći da se vrati na posao. Zato što je bolesna upravo zbog posla kojim se bavila, a koji ju je psihički i fizički toliko iscrpeo da je bukvalno sagorela.
'Sedam godina sam radila kao bolničarka na odeljenju za reanimaciju novorođenčadi, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam u jednom trenutku bila prinuđena da sve to napustim zato što više nisam mogla da izdržim. Moj posao je bio moja najveća strast i vremenom me je potpuno iscrpeo', priča danas Sofi i objašnjava da se njena bolest u Kanadi, gde je najbolje pručena, naziva 'burn out' ('sagorevanje'). Stručnjaci kažu da je to najprikladniji termin pošto je reč o pravom pravcatom unutrašnjem požaru koji proždire sve što se nalazi u obolelom, ostavljajući pri tom 'fasadu' netaknutu.
'Oduvek sam želela da budem bolničarka, da pomažem ljudima, da ih lečim', kaže Sofi. 'Taj posao sam doživljavala kao misiju koja zahteva potpunu posvećenost i ogromnu požrtvovanost. Slučaj je odlučio da stažiram na ginekološkoj klinici, gde sam imala prilike da vidim šta se dešava na odeljenju za reanimaciju novorođenčadi. Bio je to pravi šok! Poželela sam da pomognem svoj toj deci, da im ulijem snagu i pružim ljubav, da pomognem njihovim roditeljima razdiranim bolom i zebnjom. Na tom odeljenju ima mnogo smrtnih slučajeva i zadatak je bolničarke da pomogne roditeljima da lakše prođu kroz to užasno iskustvo.' Smrt je, dakle, bila sastavni deo Sofijinog svakodnevnog života, ali ona nikako nije mogla da se pomiri sa tim - svaki smrtni slučaj doživljavala je kao lični neuspeh.
'Što je više bilo smrtnih slučajeva, sve više sam se pitala kakva je moja uloga u svemu tome. Da li sam ja tu da bih lečila bebe ili da bih ih ispratila u smrt? Vremenom, moje sumnje, strahovi, moj gnev i moja tuga počeli su da se uvlače i u moj privatni život. Moj muž Stefan je svako veče morao da me teši.'
Uprkos Stefanovoj podršci, posledice 'sagorevanja' su postale sve očiglednije i pojavili su se prvi simptomi; nesanica, gubitak apetita, opšta malaksalost. 'Smršala sam deset kilograma, dešavalo mi se da bez ikakvog razloga briznem u plač, noću sam sanjala svoj posao. Neprestano sam mislila samo o tome kako da pomognem tim sićušnim stvorenjima. Činilo mi se da ću svakog trenutka jednostavno da sagorim', kaže Sofi. Kada je konačno odlučila da se javi svom lekaru, on joj je rekao da mora odmah da promeni posao, ali ona za to nije htela ni da čuje. 'Zar ja koja sam celog života maštala o tome da budem bolničarka, da menjam posao? Pa ja tokom tih sedam godina nisam koristila ni dan godišnjeg odmora, ni dan bolovanja! Ne, tako nešto nije dolazilo u obzir!'
Ipak, na nagovor lekara pristala je da ode kod sestre na nedelju dana da se odmori i razmisli o svemu. 'Ta nagla promena ritma učinila je svoje. Shvatila sam da sam previše opsednuta svojim poslom i da nešto moram da učinim. Sada sam na bolovanju, ali nameravam da se vratim na posao. Često mislim na bebe i njihove roditelje i želim da se vratim na svoje staro radno mesto. Ali, ovoga puta ću preduzeti sve što je neophodno da bolje zaštitim sebe.' CDC/GB Najčešće obolevaju medicinari
Sindrom pod nazivom 'sagorevanje' prvi su počeli da proučavaju Kanađani 70-ih godina prošlog veka. Označava fizičku i psihičku iscrpljenost vezanu za profesiju i najčešće pogađa zdravstvene radnike, mada ni druge kategorije zaposlenih nisu pošteđene. U Evropi su ovom sindromu počeli da posvećuju pažnju tek početkom 90-ih godina. Iako je teško reći koliko ljudi pati od ovog sindroma, pretpostavlja se da je broj obolelih veliki, naročito među ljudima koji rade u hitnim službama, pod stresnim okolonostima ili na radnim mestima koja podrazumevaju često suočavanje sa nasiljem i smrću.
