Izvor: Blic, 12.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rupe pored bolesničke postelje
Rupe pored bolesničke postelje
Na krevetu u dnu sobe, zajedno sa ostalim bolesnicima kojima ne funkcionišu bubrezi, leži Jasna Đorđević. Ima 29 godina, bolesna je od svoje šeste. Priključena je na mašinu koja joj prečišćava krv. Ispod aparata, neznano odakle, izvire voda. Prolazi kroz pod, probija zeleni otrcani linoleum i pravi veliku baru baš pored njene postelje. Iznad glave joj je televizor. Uključen je, radi...
Dok čekaju da prođu četiri sata, koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << traje terapija, pacijenti, svi zaraženi virusom hepatitisa B ili C, gledaju program. Na ekranu je 'Pink', a na njemu radost i veselje. U sobi je tmurno, lica ljudi iz čijih ruku krv teče u aparate i natrag, siva su, svetložuta ili modra. Kako kod koga. Zvuk muzike se meša sa potmulim mumlanjem pumpi. Ovde nema lekova, nema tople vode. Podovi su puni rupa, dubljih od deset centimetara. Nema ni slobodnih mesta za nove bolesnike. Ovde jedino smrt oslobađa postelju. Ovo nije scena iz filma strave, već stvarnost - Klinika za nefrologiju kragujevačkog Kliničko-bolničkog centra.
- Na dijalizu u naš centar dolazi 110 pacijenata. Oni pročišćavaju svoju krv na 'veštačkom bubregu'. Imamo 22 mašine, koje rade u tri smene, šest dana u nedelji bez prestanka. Četrnaest aparata su stariji od deset godina, a za neke i ne znamo kada su napravljeni. To su muzejski primerci, kao i većina ostalih uređaja kojima se služimo - kaže načelnik dijalize dr Marina Lazarević.
U većoj sobi ima četrnaest postelja i isto toliko aparata. Tu su na terapiji pacijenti bez virusa. Kreveti su raspoređeni u dva reda, a na bočnom zidu, ispod televizora, leži Srđan Kušković (30). Zbog bolesti je potpuno slep. U sobi je samo osam rasklimatanih ormarića, po jedan na dvoje. Tu odlažu svoje stvari. Ova prostorija je i mali magacin za hemikalije, a tu je, odvojen paravanom, i 'sestrinski pult'. Tako se naime zove prostor ograđen pregradom od drveta i stakla, veličine tri puta dva i po metra, u kome sedi sedmoro medicinskih tehničara. Oni odatle motre na bolesnike.
- Radim trideset godina, i ovde nikada nije bilo gore. Srozani smo do kraja. Propast je totalna. Dešava se da pukne vena, pa smo poprskani krvlju od glave do pete. Nemamo rezervne uniforme da se presvučemo, nemamo ni gde da se operemo... - priča glavna sestra Slavica Paunović dok nas vodi na mesto gde je nekada bilo kupatilo za osoblje. Tu, gde je nekada bio tuš, sada zjapi velika rupa u podu. Otvor je i na plafonu. Nema ničega, osim vrata sa razbijenim staklom... Došli su pre tri godine, kaže glavna sestra, neki majstori, privatnici, sve odneli a ništa nisu vratili.
- Pacijenti se ne kupaju, jer nemaju gde i čime. One lakše preko vikenda otpuštamo kući da se istuširaju, a drugi se snalaze kako znaju. Uglavnom greju vodu u flašama, na rešou ili radijatoru, pa se međusobno polivaju, ispomažu... - objašnjava tehničar Bojan Blagojević. Pokazuje prostoriju koja je nekada bila kupatilo. Ogromna kada je kraj prozora. Slavina je pokvarena.
Pored nje je druga, koja služi kao klozet za osoblje i stacionirane pacijente. Jedna kabina cela, na drugoj su polomljena vrata. Kraj samog ulaza je drugi WC koji koriste bolesnici sa 'veštačkog bubrega'. U njemu nuždu obavljaju svi, i oni koji imaju žuticu. Od dve funkcioniše jedna kabina, a ni ona nema vodu za ispiranje. Kazanče je otkinuto... Iznutra izbija nepodnošljiv smrad. U drugoj kabini je preko rupe na čučavcu stavljena čamova daska. Ona je postolje za bure i nekakve krpe. Na plafonu su tri rupe...
- Dijalizni bolesnici imaju mnoge prateće komplikacije zbog svoje osnovne bolesti. Ne možemo da im pomognemo jer nemamo lekove. Najbitniji je hormon eritropoetin, bez kojeg su ti ljudi radno nesposobni. Nekada, pre 13 godina, bilo ga je dovoljno i mi smo bili jedna od malobrojnih evropskih klinika sa tako savremenom terapijom. Danas za mesečno lečenje jednog bolesnika ovim hormonom treba izdvojiti 2.500 maraka, i za to nema para. Zato su oboleli malokrvni, i jedva se održavaju u životu - priča načelnik nefrologije dr Nataša Mitrović.
Sobe gde leže ljudi sa teškim oboljenjima bubrega su desetokrevetne. Ima ih dve - muška i ženska. U njima su izmešani svi, stari su sa mladima, oni koji se osećaju bolje leže pored ljudi u teškoj komi... Poslednji put je ovde krečeno pre deset godina. Nebojša Radišić
