Izvor: Blic, 11.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Riznica u podrumu
Riznica u podrumu
San Biljane Ećimović bio je da postane carinik. Taj san nije ostvarila. Tri decenije radila je u banci. Kada se 'Invest banka' raspala, pre dve godine, zaposlila se kao garderober u Ansamblu 'Kolo'.
Dok se bavila bankarskim poslom, stizala je da radi i neke druge stvari, njoj bitne i vredne. Bavila se restauracijom stilskog nameštaja, ćilima i persijskih tepiha, narodnih nošnji, antikvitetima, kreiranjem, vezom.
- Očeva majka me je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od malih nogu učila vezu. Majka me učila šivenju, imala je i svoj salon; otac, vojno lice, lepo je crtao, radio duborez i restauraciju. Pokojni brat bio je magistar arhitekture. Od svakoga sam nasledila po nešto - priča Biljana.
Za samo dve godine, koliko je provela u garderobi 'Kola', stigla je i do člana Međunarodnog saveta UNESKO-a za nacionalni vez. Kada je direktor grčkog nacionalnog ansambla 'Dora Stratu' Alkis Raftis video njene radove, pozvao ju je u Atinu da im pomogne svojim znanjem. Pomagala im je. I stigla do UNESKO-a.
Ovaj drugi deo priče mogao bi biti i priča o prostranoj podrumskoj garderobi u kojoj Biljana radi, i o onome što se u njoj nalazi. Prostorija je prohladna, iz malenih prozora gore pri vrhu, pokraj plafona sa kojeg još uvek opada malter, probija se svetlost, mešajući se sa neonkama i sijalicom stone lampe za radnim stolom. Biljana prelazi prstom preko lampe, na njemu ostaje jasan crni trag prašine.
- Kraj nas je ložionica, loži se ugalj i sve je prepuno prašine, sitne kao puder, pada svuda. Ima vlage, a velike su i nagle promene u temperaturi. Kada se pre godinu dana zapalio deo zgrade, ovo je sve bilo ispunjeno miševima, voda je lila na sve strane. Tragovi su još ostali na plafonu. A vrednost kostima, po popisu od pre dve godine, procenjena je na 4,5 miliona. I to samo teoretski, jer reč je o neprocenjivom; za neke primerke jednostavno ne postoji adekvatna vrednost.
Biljana izdaje te kostime igračima. I stara se o njima. Popravlja ih, održava, ponešto restaurira. Petnaestak dana po osam sati treba da se srede neki manji delovi nošnji, na veće potroši i dva meseca rada.
- Ne padaju mi teško uslovi rada, jer radim posao koji obožavam, ni to što ću oči ovde izgubiti. Jedino mi se srce slama u kakvoj riznici radim, a sve teže to blago čuvam - govori tiho, dok pakuje u kutiju svoje ljubimice, ženske kape, koje su toliko lepe da nećemo ni pokušati da ih opišemo, kao što nismo pokušavali da dočaramo sav taj raskoš folklora, motiva, boja i oblika, baveći se, ovom prilikom, vrednostima umesto lepotom. Rajko Rosić Nudio jahtu za nošnju
U podrumu zgrade u kojoj se nalazi garderoba Ansambla 'Kolo' ima oko 1.200 originalnih odevnih predmeta, rađenih isključivo ručno, od tkanja do veza. Najmlađi komadi odeće stari su po šezdesetak godina, od pre Drugog svetskog rata, a najstariji dosežu do 1860. godine. Među njima je i sedam srpskih građanskih nošnji iz Prizrena, koje su svojevrsni rariteti. Kastan je rađen srmom od osamnaestokaratnog zlata, filigranski, i teži do dvadesetak kilograma. Za njegovu izradu potrebno je 15 do 20 godina.
- Samo još Muzej ima jedan ovakav primerak, ne verujem da drugi postoje u zemlji. Prilikom jednog gostovanja u Opatiji, izvesni stranac, kada je video nošnju, toliko je bio šokiran, odnosno oduševljen njome, da nam je ponudio jahtu u zamenu. 'Ne možemo to da vam prodamo, to je spomenik kulture', odgovorili smo mu – kaže Ljiljana Kuzmanović Tubić, etnolog 'Kola'.
