Izvor: Blic, 25.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat za malinu
Seljacima oko Osečine početkom ovog leta neprestano je lutrija: oko pet po podne saopštava se cena po kojoj će malina biti otkupljivana tog dana pa kako se kome zalomi. Hladnjače se namnožile, a rod i nije baš neki, pa pokušavaju da uzgajivače privole sebi većom cenom - na početku berbe davali su šezdesetak, a sada već i 86-87 dinara dinara za kilogram.
Neki plaćaju više i retroaktivno: obaveste seljake da će, recimo, na prethodno datih 85 dodati još dva dinara - sve da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << seljak baš njima proda ubrane maline. A ovi kažu: „Samo da potraje..." i biraju na dvesta-trista kilograma, koliko dnevno može da se obere sa prosečnog malinjaka od 30 ari, razlika od tri ili četiri dinara nije zanemarljiva.
„Taman za gorivo", kaže Veličko Jovanović iz Tuđina, i nastavlja: „E, da je prošle godine bila ova cena..." Prošle godine, naime, za kilogram nije plaćano više od 60 centi.
I on, i svi ostali odgajivači, stidljivo skrivaju zadovoljstvo sadašnjom cenom, ali će svaki od njih u nastavku naglasiti da ozbiljnog posla nema bez garantovanih cena, jer jedino tako bi mogli da planiraju svoja ulaganja, pre svega površine na kojima će gajiti malinu.
„Kad bih navodnjavao malinjak", kaže Dejan Tomić, „prinos bi bio veći za dvadeset odsto... Al’ kako da uložim pare kad sledeće godine cena može da me satre?"
Njegov otac Borivoje počeo je sa malinarstvom još pre dvadeset godina. „Tad sam za prodate tri tone kupio nov traktor 'ferguson’. Tad je vredelo...", kaže Borivoje Tomić. Oni drže i otkupno mesto: njima seljani, ako su zadovoljni cenom koju nudi hladnajača koju Tomići zastupaju, na kraju dana donesu dnevnu berbu. Isplata je odmah, na ruke.
Sezona traje mesec dana, ali ne dozrevaju svi plodovi istovremeno - maline se beru svaki treći dan. Za pomenuti malinjak od trideset ari potrebno je pet berača koji će raditi od sedam ujutru do sedam uveče, da vlasnik na kraju dana proda oko 250 kilograma, koja desetina gore-dole. U berbi učestvuju članovi porodice, ili susedi kojima će usluga biti vraćena na isti način, a ako zatreba, angažuju se i nadničari, za dnevnicu od hiljadu dinara.
Pipav je to posao. Plod se „svlači" sa peteljke i ubacuje u korpu ili gajbicu koja visi oko vrata ili je prikačena za pojas, a „vrsta", niz stabljika, otegne se do u nedogled na suncu koje udara u glavu. Pričaju u Tuđinu da postoji kombajn za berbu, ali on je za malinjake na ravnom... a u Tuđinu je sve uzbrdo i nizbrdo. A ni cena mu nije sitnica.
„Između dve berbe tri-četiri puta malinjak se đubri, sedam-osam puta prska pa mora da se okopava... cele godine se radi", kaže Dejan Tomić.
On, kao i većina drugih seljaka u osečinskom kraju, ne živi samo od uzgoja maline. Tovi junad, seje pšenicu... „Ne zna čovek kako će sa čim da prođe, radimo sve po malo..." I opet: „Kad bi hladnjače garantovale cene..."
A hladnjače kao sluđene, nadgornjavaju se cenama oko osečinske maline, i tek se tu i tamo javi neki njihov predstavnik koji kaže da će bankrotirati ako malinama, zbog podbačaja roda u Poljskoj, ne skoči cena u svetu. Tuđin je od Poljske daleko, niko od odgajivača ne zna šta utiče na cenu koja se njim nudi, niti može da je predvidi. Gotovo sujeverno odbijaju razgovor na tu temu, uz „samo da potraje...".
Kad se uveče mobilnim telefonima razglasi ko koliko daje, pale traktore i voze svoje gajbice do otkupnih mesta jedne od petnaestak hladnjača iz cele Srbije.
A nije da se ove nisu potrudile da im dođu na noge - jedna je hladnjača baraku za otkup sklepala od dasaka u sred seoskog groblja. Zgodno mesto, blizu svima, na raskrsnici...
