Izvor: Blic, 28.Maj.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje na dno okeana
Ukoliko ste proteklih dana bili redovno uz „Blic”, do danas bi trebalo da ste skupili četiri postera iz našeg atlasa „Tajne mora”. Tema današnjeg, četvrtog postera jeste živi svet o okeanima. Pored grafike, objavljujemo i uzbudljivu ispovest našeg naučnika koji je imao sreće (i hrabrosti, trebalo bi to priznati) da se spusti na samo dno okeana i tamo istraži neke od najmisterioznijih životinja koje žive na našoj planeti.
Ovo uzbudljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << putovanje završavamo sutra pričama o pravim morskim nemanima. Kada skupite svih pet postera, bićete u mogućnosti da kompletirate ovaj jedinstveni atlas.
Naš naučnik bio deo velike naučne ekspedicije Putovanje na dno okeana Piše: Mihailo Kaplarević
Telefonski poziv usledio je samo nekoliko dana po dobijanju pisma u kome sam obavešten da će se informativni razgovor u vezi sa ekspedicijom voditi u zgradi Federalne vlade u Filadelfiji. U tom trenutku mi kroz misli prolazi jedno avgustovsko kasno popodne pre pet-šest godina kada sam pomalo zbunjeno ispao sa koferom iz "Lufthansinog" aviona, baš u toj Filadelfiji. Mnogi su u Ameriku došli trbuhom za kruhom, a ja sam se, eto, obreo više iz radoznalosti. Ali krenimo redom. Priča koja sledi je deo pustolovine koja još uvek traje...
U prijatnom ambijentu kafeterije zgrade FBI-ja na zakazanom razgovoru pojavila su se dva druželjubiva agenta srednjih godina. Pričamo o nebitnom stvarima dok me tu i tamo sa znatiželjom pitaju o istraživačkom projektu na kome radim. Oni se, kao po komandi, povlače na desetak minuta, a zatim se pojavljuju, ljubazno rukuju. "Srećan put, doktore, ponesite dosta ulja za sunčanje i vratite se sa nekim neverovatnim otkrićem!" Bilo je to neformalno odobrenje da kao državljanin Srbije smem da boravim na civilnom istraživačkom brodu "Atlantis" američke mornarice.
Stižemo u meksički grad Manzaniljo, gde nas čeka dobri brod "Atlantis" i njegov mali, strogo čuvani teret - podmornica "Alvin". Tokom naredna dva dana svi se pretvaramo kao da smo na otvorenom moru. Testira se oprema, testiraju se novi članovi istraživačke grupe na morsku bolest, prolazi se kroz protokole za sve moguće i nemoguće situacije. Ono što u meni izaziva najviše interesovanja (i strepnje) jeste obuka koju moram da prođem da bih se sa još dvoje ljudi u "Alvinu" spustio na oko 2.500 metara, na samo dno Pacifika.
Mihailo Kaplarević
Nakon dva dana spremni smo za polazak. Kapetan je vesele naravi, ali strogih pravila. Na brodu nema alkohola, loše raspoloženje i međuljudski problemi se ostavljaju na kopnu, a za sve ostalo što nekome nije jasno pita se kapetan, koji je po definiciji uvek u pravu. Na brodu se u proseku nalazi oko 30 ljudi, posada nije velika, ali je nestvarno dobro uigrana. Ali pre toga trebalo bi da odgovorim na fundamentalno pitanje - kuda plovi ovaj brod?
Naša ekspedicija imala je zadatak da uzme uzorke materijala od koga su napravljeni hidrotermalni dimnjaci (videti okvir), uzorke nekoliko vrsta životinja koje žive u okolini dimnjaka i, na kraju, uzorke jedne fascinantne životinjice "Alvinela pompejana" (pompejski crv), koja nastanjuje zid dimnjaka. Finalna destinacija broda "Atlantis" je na oko 650 nautičkih milja jugoistočno od Akapulka. Za ljubitelje preciznih informacija ovo su bile tačne geografske koordinate: 9°40' N latituda, 104°16' W longituda.
Biografija
Dr Mihailo Kaplarević je profesor na katedri za informatiku Univerziteta u Delaveru i istraživač u Biotehnološkom institutu u Delaveru. Godine 2004. bio je deo tima projekta "Extreme 2004" koji je imao zadatak da se spusti na okeansko dno.
http://www.dbi.udel.edu/People/kaplarevic.html
Ko plaća ovakve ekspedicije? Moćna industrija hrane i lekova. Zbog čega? Zbog toga što će se procesi izrade hrane i lekova pojednostaviti i pojeftiniti? Ko ima koristi? Industrija hrane i lekova jer će zaraditi više para, a donekle i mi potrošači, jer ćemo koristiti kvalitetnije proizvode.
Kako uloviti pompejskog crva na dnu Pacifika? Da bi se spustili na 2.500 metara dubine, sve što vam je potrebno je brod, podmornica, petnaestak članova posade, petnaestak luckastih naučnika i oko 150.000 dolara, koliko iznose dnevni troškovi "Atlantisa".
Iskreno govoreći, nije mi bilo svejedno da sednem u malenu titanijumsku sferu podmornice, znajući da idem na okeansko dno i da sunčeve zrake neću videti skoro osam punih sati. Statistički gledano, "Alvin" je sigurniji prevoz od bilo kog automobila, broda, aviona, voza, a čak i od pešačenja. Za 30 i kusur godina službe nije zabeležen nijedan veći kvar, povreda ili, ne daj Bože, nešto ozbiljnije.
"Alvin" se spušta gravitaciono (jednostavno rečeno tone), tako da je put na dno lagan i bez većih turbulencija. Težina je veštački povećana na osnovu teških metalnih balasta, koji se neposredno pre dizanja odstranjuju, pa se podmornica sama diže, jer je tako dizajnirana. U slučaju da prekidači koji drže balaste otkažu, titanijumska sfera u kojoj sedimo može se odvojiti od ostatka podmornice, tako da samo posada izranja dok ostatak aparature ostaje na dnu. Poslednji zraci svetlosti prodiru do oko 50-ak metara dubine. Nakon toga, jedino svetlo je mala zelena lampa u kabini i gomila svetlucavih kontrolnih prekidača na komandnoj tabli. Jedan od tri mala prozora kroz koje piljimo u mrak okeana košta oko 60.000 dolara zbog preciznosti kojom je napravljen i specijalnog materijala koji izdržava pritisak od 450 atmosfera po kvadratnom centimetru! Na prednjoj strani nalaze se dve jake hidraulične ruke koje se koriste za uzimanje uzoraka i uklanjanje prepreka, nekoliko video kamera visoke rezolucije, moćni reflektori i dve od ukupno šest turbina koje se koriste za kretanje. Pilot je zadužen za upravljanje "Alvinom" na dnu, kao i za kontrolisanje hidrauličnih ruku. Dva preostala člana posade kontrolišu kamere i reflektore, sklanjaju uzorke, nadgledaju sisteme za filtriranje vazduha... Za komuniciranje sa matičnim brodom koristi se voda kao medij koji prenosi glas. Kvalitet zvuka je zapanjujuće dobar. Spuštanje je trajalo oko 100 minuta. Osećam tek lagani udar u trenutku kada dotičemo dno. Sledi trenutak koji nikada neću zaboraviti...
Palimo jake halogene reflektore i oko nas se ukazuje neki potpuno drugačiji svet. Još uvek sam na planeti Zemlji, ali ono što vidim kroz mali prozor je potpuno nestvarno. Dno je sastavljeno od velikih ploča nečega što podseća na ohlađenu lavu. Prelivi su upadljivi, crni i liče na ohlađeni puding. Oko nas prozuji tek poneki potpuno beo oktopod ili par čudnih ribica, koje su takođe sablasno bele. Na ovim dubinama vlada potpuni mrak, tako da mnoge životinje nemaju potrebu za pigmentom, koji njihove rođake na višim spratovima štiti od predatora.
U "Alvinu" temperatura se održava na 15 stepeni, dok je temperatura okoline tek nešto preko jednog stepena. Na ovim dubinama hrana je retka, pa sav živi svet strogo vodi računa kada i koliko energije će da utroši. Dešava se da ribe grabljivice ne žele da jure mali plen, jer bi im to potrošilo više energije od one koju bi dobile varenjem tih par ulovljenih zalogaja.
Put do dimnjaka 9N traje oko 15 minuta. Posetićemo tri lokacije i provesti ukupno pet sati i 20 minuta na dnu. Čini se da je to dosta vremena, ali tek kada smo započeli komplikovani manevar prilaska dimnjaku, shvatam da ćemo biti u cajtnotu. Najveća opasnost vreba od vrele vodene pare koja izlazi iz dimnjaka. Ako bi se slučajno zadesili neposredno iznad mlaza koji kulja ka površini, vreli gasovi bi "Alvinu" mogli da progore spoljašnje električne kablove. Ne gasimo motore, već lebdimo na oko pola metra od dna. Dugačke hidraulične ruke se pomeraju i kao vešti hirurg vade instrumente za vađenje uzoraka. Pompejski crv se mora izvaditi veoma pažljivo. Za vađenje se koristi cev od tvrde providne plastike koja je jednim krajem priključena na jaku vakuumsku pumpu.
Polako ali sigurno dolazi vreme povratka na površinu. Nikada mi pet i po sati nije proteklo tako brzo. Zadovoljni smo jer smo u potpunosti izvršili zadatke misije i vraćamo se punih (hidrauličnih) ruku na površinu. Negde na pola puta pali se alarm za kiseonik. Ne sećam se da sam zadremao na putu ka površini, ali sam svakako sanjario o onome što sam upravo doživeo...
Tačka izranjanja je bila na oko 500 metara od broda. Posada je odmah poslala gliser u kome je tročlana ekipa spremna da poveže jake kablove brodskih dizalica za trup "Atlantisa". Kapetan obećava svakom od nas po hladno pivo, ali samo po jedno! Dok nas teške čeljusti dizalice izvlače iz vode, imam utisak da napuštam jednu sasvim drugu planetu i vraćam se na Zemlju.
Sve tajne broda "Atlantis"
Brod "Atlantis" je poslednja reč tehnike u smislu opreme koja se na njemu nalazi. Poseduje moderne biolaboratorije, sofisticirane uređaje za komunikaciju, kompjutersku salu, mali bioskop, teretanu, bazen, biblioteku, mašinsku radionicu.
Za onaj deo posade koji nije patio od morske bolesti, "Atlantis" je zapravo komforan naučni centar na moru, koji po potrebi ide od lokacije do lokacije i predstavlja bazu naučnika za raznovrsna ispitivanja. Brod je dugačak 83 metra, a pogone ga tri dizel-električna agregata ukupne snage 2,25 MW. Pored podrške "Alvinu", predstavlja bazu za nekoliko drugih dubinskih plovila. Ni "Atlantis", ni njegov brod preteča (takođe "Atlantis"), nisu potonuli kao ostrvo Atlantida zapadno od Gibraltara po kome su dobili ime, a koje pominje Platon u svojim istorijskim spisima.
Specijalno mesto na zadnjoj palubi "Atlantisa" pripada laboratoriji u kojoj se nalazi podmornica "Alvin". Podmornica pripada američkoj mornarici, ali je data na upotrebu Woods Hole Institutu iz Masačusetsa. Grupa pilota iz ovog svetski renomiranog okeanografskog instituta upravlja "Alvinom" još od prvog zaranjanja 1964. godine. Od tada, "Alvin" je zaronio više od 5.000 puta. Korišćen je za raznovrsne zadatke uključujući i otkrivanje olupine "Titanika", kao i za proučavanje džinovskih lignji.
Spljoštene šolje za kafu
Otprilike godinu dana pre nego što sam imao zadovoljstvo da zaronim u "Alvinu", podmornicu je napala velika sabljarka.
Uplela se u mrežu u koju naučnici stavljaju predmete napravljene od stiropora, koji se na tako velikoj dubini skupe usled istiskivanja vazduha iz materijala. Tako se naprave minijaturne čaše za kafu i ostale drangulije koje svi rado zadržavaju kao suvenire.
Život na hidrotermalnim dimnjacima
Hidrotermalni dimnjaci otkriveni su 1977. godine, prvo u Pacifiku, a zatim Atlantskom, Indijskom i Artičkom okeanu. To su zapravo veliki podvodni gejziri koji ispuštaju vrelu morsku vodu pod pritiskom.
Voda koja ulazi prodire kroz pukotine u morskom dnu i na velikim dubinama u Zemljinoj kori dolazi u dodir sa magmom. Stvara se ogromni pritisak, jer voda momentalno postaje usijana para i kao takva prodire u gornje slojeve gde se hladi. Voda koja izvire je obogaćena mineralima, zbog toga što na svom putu kroz duboke tektonske slojeve ka površini, spira okolne stene. Minerali koje voda izbacuje čine bazu za bujan život na inače mrtvom morskom dnu. Minerali služe i kao materijal koji se taloži na zidovima koji okružuju izvorišta, što rezultira u neprekidnom rastu dimnjaka u širinu i visinu. Neki rastu i do 30 cm dnevno, a najviši zabeležen dimnjak dosegao je čitavih 55 metara visine! Na ovim dubinama vlada potpuni mrak, temperatura vode je veoma blizu nule, a pritisak je oko 200-250 puta viši od atmosferskog.
Pompejski crv, najkompleksnija životinja
"Alvinela pompejana" je najkompleksnija životinja poznata čoveku, koja je u stanju da uspešno funkcioniše na temperaturama koje su blizu tačke ključanja vode. Još jedna neobičnost je da je metabolizam crva baziran na sumporu, a ne na kiseoniku.
Radili smo na proveri hipoteze da je simbioza pompejskog crva sa epsilon bakterijama u stvari dovela do toga da njegov metabolizam može da istrpi gotovo nemoguće uslove za život. Žive u potpunom mraku, na ogromnom pritisku i na temperaturama koje variraju od 0,5 stepeni do (na trenutke) čitavih 360 stepeni. Daljim eksperimentima smo utvrdili da su enzimi koji se pojavljuju u crvu gotovo idealno dizajnirani za temperature i pritiske koji se javljaju u industriji hrane i lekova.
.jpg)
