Izvor: Blic, 25.Jan.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putevima Hemingveja uz salsu
Ulica Eskobar u staroj Havani budi se rano. Kada nebo nad gradom tek počinje da plavi, začuju se prva dovikivanja između oronulih dvospratnica i trospratnica, po čijim su krovovima razvučene žice za sušenje veša. Ali, tek će prvi zraci sunca otkriti nekadašnju lepotu kolonijalnih fasada, koja je poslednjih decenija nestala pod udarima vetra sa Atlantika, nagrizana morskom solju i zubom vremena. I s njima gomile šuta tamo gde su nekada bile zgrade koje prosto nisu izdržale. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Mladi Pol budi se i izlazi na ulicu tek posle svojih komšija. Stan u kom živi sa svojom suprugom i ćerkom ima sobu koja se izdaje turistima i to ga oslobađa ranog ustajanja i svakodnevnog odlaska na posao. Dok vešto izbegava velike rupe i bare na asfaltu, da ne uprlja tek kupljene američke patike, sluša muziku koju pušta sa svoje nove „motorole".
– Da nemate možda punjač? – pita i objašnjava – ne mogu nigde da nađem punjač za ovaj telefon, pa kada potrošim bateriju, moram da kupim novu, košta me pet dolara.
Nepunu godinu dana pošto je kubanska vlada dozvolila njihovu masovnu upotrebu, kao i u Srbiji devedesetih, mobilni telefon postao je simbol koji odvaja slojeve društva. Iako u najvećem delu ostrva socijalne razlike nisu toliko primetne, u Havani, gradu u koji se sliva najviše novca, one su više nego očigledne.
Nova Havana
Pol se pozdravlja s grupom okupljenom oko stare „lade" izdignute na klocne. Tu, na ulici, lokalni majstor menja dotrajale delovima prepariranim u obližnjoj radionici, a onda vadi motor i otvara blok, da uradi generalnu. On glasno psuje kada mu u krilo padne lopta za bejzbol koji deca igraju u ulici, dok se iz okolnih kuća čuju ritmovi salse u modernoj, elektronskoj produkciji.
A kada se iz Eskobara skrene na Malekon, centralni gradski bulevar koji ide uz samu obalu, pojavljuju se prve osvežene fasade. Odnedavno, pod nadzorom gradskog Sekretarijata za kulturu, traje obnova stare Havane koja je u jednom trenutku pretila da nestane izmučena vremenom. Pejzažem sada dominiraju soliteri, nacionalizovani hoteli koje su pre revolucije podigli Amerikanci. To je nova Havana, urbanistički rešena po ugledu na gradove severnih komšija. Po ćoškovima, pored hotela, stoje lokalci koji turistima nude prevoz i smeštaj, preporučuju zabavu, klubove i restorane. Mladi vole da nose zlato i dresove američkih bejzbol i košarkaških klubova, uz obavezan kačket na glavi. Na nekom od semafora videće se ekipa u audi kabrioletu koja čeka zeleno pored kola koje vuče konj.
– Postoje ljudi koji su na razne načine povezani sa establišmentom ili strancima koji su ovde zbog posla. Oni dobro žive. Drugi su crnoberzijanci koji trguju deficitarnom robom, iako je država posle uragana pokrenula široku akciju protiv njih. Treći žive od 20 dolara državne plate i njihov zadatak je da kako znaju dođu do konvertibilnih pezosa, kojima se snabdevaju na toj crnoj berzi, pošto su sledovanja namirnica ovde ograničena – objašnjava jedan od poznatih kubanskih novinara, koji je godine proveo u zatvoru jer je pisao kritičke tekstove protiv režima Fidela Kastra.
On nas moli da mu ime ne objavljujemo. Kaže da je strah od policije davno nestao, ali jednostavno mu je svega dosta. Njegova ćerka danas živi u Evropi. Želeo je da je poseti, ali mu nije dozvoljeno. Pokazuje nam uredno viziran pasoš. A onda okreće sledeću stranu, na kojoj je izlazna kubanska viza preko koje je udaren pečat na kome piše „poništeno".
Nacionalizovani hoteli i danas goste američke turiste. U decembru to su mahom penzioneri u kratkim pantalonama, koji špartaju gradom peške, sa rančevima na leđima. Zemlja iz koje dolaze je arhineprijatelj revolucionarne Kube, koju drži pod blokadom još od šezdesetih, ali su, čini se, oni potpuno fascinirani simbolima koji ih okružuju u Havani. Često nose kastrovske vojničke kape sa crvenom petokrakom, koje se prodaju na pijacama suvenira i dive se plimutima, krajslerima ili bjuicima iz pedesetih koji se i danas voze. Taksista koji nas od hotela „Havana libre" vozi u istorijski centar grada kaže da su turisti budale. „Te kape ovde više niko ne nosi. To postoji još samo na pijacama, zajedno sa magnetima sa likom Če Gevare." On kaže da je razočaran mladima koje revolucija više ne interesuje i koji su okrenuti materijalnim vrednostima.
Bahati stranci
– Samo da su dobro obučeni, da imaju telefon i pare za provod. Samo ih to zanima i sav novac na to troše. A to što smo se moj otac i ja borili da budemo slobodni, što smo se borili da lekar bude dostupan svima i da svako dobije obrazovanje, to ih ništa ne zanima – kaže on, i dodaje da se plaši kako je malo onih kojima se tekovine revolucije mogu prepustiti u nasleđe.
Taksista se na kraju žali i na strance, koji se ponašaju bahato jer im je sve dozvoljeno, mnogo više nego samim Kubancima. Kaže da je ipak dobro što turisti dolaze, ali da sumnja kome se može verovati.
– Špijuni nam stalno rade o glavi i tako 50 godina. Ali, držimo se mi – kaže na kraju ponosno.
Stari trg kod katedrale San Kristobal prepun je turista. Jedan bend svira prepoznatljive melodije sa albuma „Buena vista sošl klab", dok su po pločnicima načičkani studenti obližnje likovne akademije. Pažnju, međutim, privlače lica koja odnekud deluju poznato. Tu je neki stari gospodin u belom odelu, sa belim šeširom i štapom, koji neprestano kruži. Drugi je stariji čovek sa crnom kapom, sa crvenom petokrakom. Onda dve stare gospođe, sa velikim cigarama u ustima. Okrećemo stranice jednog od vodiča za Kubu koje smo doneli od kuće. Svi su oni na fotografijama u delu vodiča koji govori o Havani. Slikanje sa turistima naplaćuju jedan konvertibilni pezos (nešto manje od jednog evra) i praktično od toga žive. Odnekud nailazi devojčica koja nas ljubi u obraz. Iza nje stoji žena, po svemu sudeći, majka.
– Slikajte se sa njom, slikajte se – govori i traži pezos. Devojčica se osmehuje, čeka škljocanje fotoaparata, majka uzima novac i njih dve odlaze.
Nazad ka Malekonu i uskom moreuzu kojim se ulazi u luku, vodi Prado, šetalište i bulevar. Niz njega jure deca na kolicima od napravljenih od kuglagera i dasaka. Jedan par prilazi i pita da li nam se dopadaju Havana i Kuba i da li volimo salsu. Preporučuju Kuću plesa i Centar za kulturu u staroj Havani.
Kabare u Centru za kulturu počinje posle ponoći, i ukoliko se dođe ranije, kraće se čeka pred ulazom i blagajnom gde se kupuju karte koje koštaju deset konvertibilnih pezosa, ali je ogromna sala poluprazna. Do jedan sat posle ponoći. Tada će se klub napuniti turistima i boljestojećim Kubancima, koji će posle nekoliko popijenih mohito koktela održati Evropljanima pristojnu lekciju iz salse. Za mnogim stolovima, muškarci sede sami, ali ne zadugo jer će im se ubrzo pridružiti neke od lokalnih devojaka. Bendovi koji nastupaju imaju po petnaestak članova i sviraju odlično, sve do jutra, kada taksisti počinju da razvoze goste.
Na krov luksuznog hotela iz jednog poznatog svetskog lanca, u centru stare Havane, može se doći iako niste gost. Dok jutarnje sunce greje vodu u velikom bazenu, konobari služe ceđenu pomorandžu i škampe za doručak. Bledunjavi turisti polako se raspoređuju po ležaljkama. Došli su po boju. Naručuju pića u velikim čašama sa suncobrančićima. Sve je čisto i mirišljavo. Kao da je hiljadama kilometara daleko od grada koji se pod njima budi.
Hemingvejev mohito i dajkiri
Ime čuvenog američkog pisca Ernesta Hemingveja neodvojivo je od Kube i Havane. Lokali „Bodegita del medio" i „Foridita" i danas žive na račun njegove slave. U „Bodegiti", restoranu u neposrednoj blizini katedrale San Kristobal piščevom rukom napisano je „Moj mohito je u Bodegiti, moj dajkiri je u Floriditi". Zato se u „Bodegiti", za večito pretrpanim šankom dnevno proda na stotine ovih koktela koji koštaju dva i po konvertibilna pezosa turistima koji Havanu obilaze Hemingvejevim putevima. Dok se u „Bodegiti" Hemingvej pojavljuje na crno-beloj fotografiji u društvu Fidela Kastra, u „Floriditi" je pisac izliven u bronzi, naslonjen na šank. „Floridita" je i luksuzni restoran gde jedu bogati turisti iz Evrope, a jedan dajkiri koktel košta četiri konvertibilna pezosa.
.jpg)
