Izvor: Blic, 22.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pucnjava traje sve dok sudija ne odsvira kraj
Pucnjava traje sve dok sudija ne odsvira kraj
Država je pre desetak godina na beogradskoj Zvezdari počela da gradi ogroman kompleks za jedan naučni institut - stiglo se tek do izlivanja betonskih ploča na četiri višespratnice. Danas se u tom bizarnom, napuštenom prostoru što liči na one iz stripova Enkija Bilala (autor po čijem stripu je snimljen film 'Peti element'), igra 'Peintbol'.
U suštini, u pitanju je ostvarenje sna svakog onog koji se kao klinac 'palio' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na igranje rata. Poluautomatski gasni pištolji i puške ispaljuju kuglice ispunjene fluorescentnom zelenom farbom koje pri udaru ostavljaju fleku. A sudeći po priči Ivana Hrcla, jednog od osnivača kluba 'Parabelum', u Srbiji će ovaj sport, po masovnosti, ubrzo parirati najpopularnijim 'tradicionalnim' sportovima.
- Vi ste mi četvrti danas. Prvo su bili neki mladi momci. Onda su se pojavili ljudi od nekih pedesetak godina, na kraju klinci ne stariji od 14, 15 godina. Od jutros sam ovde - priča Hercl. 'Teren' se sastoji od višespratnica i međuprostora obraslog u šiblje. Noću se igra pod reflektorima, ali oni nisu od velike pomoći. Tada boje na kombinezonima ne igraju nikakvu ulogu jer se kroz vizir teško razaznaju, pa će igrača često 'ustreliti' kolega iz ekipe. Zgrade su spojene gvozdenim mostovima, a pretrčavanje preko njih predstavlja ozbiljan rizik jer neki igrač sigurno čeka da 'neprijatelj' izađe na brisan prostor. Kretanje otežavaju i prazna burad za naftu, automobilske gume ili drvene palete. Prostor je krcat mračnim prolazima i sobicama, ali i opasnostima poput rupa za lift ili neograđenih stepeništa. Na raspolaganju je nekoliko misija: uništavanje neprijatelja, odnosno, jurnjava dok svi ne 'izginu', osvajanje zastavice ili kofera, čuvanje jednog od članova ekipe. Misija traje trideset minuta.
I pored adrenalina koji se luči u ogromnim količinama, na 'metak' se ne ide tek tako. Pogodak u leđa, butine ili plećke prilično boli, naročito ako se čovek preda jer je puška ostala bez gasa pa ga 'neprijatelj' i pored visoko podignutih ruku i čepa u cevi propisno izrešeta. Zarobljavanja u pravilima nema, ali je časna predaja bez alternative kada se cevka pištolja pojavi na samo nekoliko centimetara od maske. 'Frontovske' borbe oko mostova, kada se samo besomučno rešeta, traju u nedogled.
Ali, vizir se često magli toliko da se kroz njega naziru samo konture. U tom slučaju, igrač se kreće 'kao muva bez glave' sve dok ne pronađe dobar skriveni prostor gde se maska može skinuti bez opasnosti da nezaštićeno čelo 'popije' kuglicu. U suprotnom, postaje se veoma laka meta, pa je bolje sakriti se negde dok sudija ne odsvira kraj.
Sve ostalo je stvar mašte i inspiracije. Igrači - početnici radije ostaju skriveni, da 'prežive' igru. Dinamiku unose neke Bate Živojinovići koji jurišaju bez ikakve kontrole. Taman toliko i opstaju u misiji. U svakom slučaju, 'Peintbol' je zarazan. Po napuštenim građevinama mlataraju se i policajci, vojnici, pa neki čudni, ćelavi tipovi u crnim kožnim jaknama, dolaze ljudi sa kamerama što snimaju dokumentarce, ili deca, uz obavezno pismeno odobrenje roditelja. Ovde je ratovanje, definitivno, i dalje veoma popularan 'sport'. Peđa Obradović
Nije baš naivno
Pištolji, odnosno 'peintbol markeri', kuglice izbacuju brzinom od 90 metara u sekundi. Efektivni domet je 40 metara, i tad najmanje bole. Na pet do deset metara, kuglica obično ostavi masnicu veličine oraha. Od opreme igrači još dobijaju kombinezone sa zelenim ili sivim štraftama i masku koja prekriva celo lice, oči i uši. Pištolji imaju i regulator gasnog punjenja, kojim se podešava brzina kojom putuju kuglice. Time se brzina i domet kuglice može povećati i do 15 odsto. Iskustvo jednog od igrača govori da igranje sa maksimalno 'narihtanim' puškama nije nimalo naivno.
