Izvor: Blic, 15.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pssst, ovde se srpski govori
Pssst, ovde se srpski govori
Moja majka je Srpkinja rođena u Prištini, otac Albanac. Tokom rata smo skrivali ćaleta, a sada krijemo mamu, priča dvadesetpetogodišnja D.D. iz Prištine, novinarka srpske redakcije multietničkog radija 'Blu skaj'. Spremna je da govori o životu Srba u Prištini, jer misli da o tome mora više da se zna, ali ne želi da se slika i da joj se objavi puno ime i prezime. To bi, ipak, moglo da joj stvori probleme.
Ona ih do sada nije imala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer je dobro naučila albanski, ali boji se za majku.
'Ne može nigde da ide sama, jer na ulici ne može da priča srpski. Nije bilo većih problema, ali se bojim za nju. Neki dan, kada je izašla, provalili su je klinci iz kraja i vikali za njom ‘škilja, škilja’ što je pogrdan naziv za Srpkinju. Uspela je da se snađe, viknuvši za njima nekoliko reči albanskog koje zna. To mogu da budu vrlo neprijatne situacije', objašnjava D.D.
U Prištini, kako ona kaže, ima mnogo Srpkinja koje su udate za Albance. Te familije se međusobno dosta pomažu i druže.
Njena koleginica A.R., Srpkinja iz Prizrena, koja je posle rata došla u Prištinu, slaže se da je za život Srba u Prištini najveći problem jezik.
'Razumem albanski, ali ne mogu da pričam. Plašim se da izgovaram', objašnjava A.R.
Ona je sama u Prištini, roditelji su joj u Srbiji. Ostala je zbog posla.
Mnogo je mladih, kaže ona, koji rade za strance i koji su zbog toga ostali u Prištini. Ima i onih koji dolaze iz Beograda, Kragujevca ili Subotice da bi radili za strance.
'Postoje mesta u Prištini gde možemo da pričamo srpski. Unmikov hotel i neki kafići, gde dolaze stranici. Imam društvo ovde i među strancima i Albancima. Dosta se sigurnije osećam kada sam u društvu sa njima. Sama ne idem nigde, a o bioskopu i pozorištu nema ni govora', priča A.R.
Živi u 'Jukom' soliteru, u kome je smešten najveći broj Srba koji su ostali u Prištini, a obezbeđuju ga stranci.
'Nikakav je to život. Mala prodavnica, prostorija za stoni tenis i bilijar i ništa više van toga', dodaje A.R.
Ove dve devojke slažu se da postoje periodi kada je život miran i kada se osećaju relativno bezbedno. Ali na situaciju utiču događaji na severu Kosova.
'Za svaki incident koji se desi u severnom delu Mitrovice ispaštaju Srbi u Prištini. Čim se tamo desi neki napad na Albance ili na strance, odmah porastu tenzije i mi se osećamo nelagodno', kaže A.R.
Misli da kosovski Srbi ne treba da odbijaju sve što im ponudi međunarodna zajednica. Smatra da je neophodno da se registruju.
'Ne možemo odbijati sve što nam se ponudi. Muka mi je kada vidim šta izjavljuju političari. Oni uopšte ne brinu o ljudima koji su ostali ovde. Moramo da prihvatimo realnost i da pokušamo da se uklopimo u nju. To je jedini način da opstanemo', dodaje A.R.
Hvali atmosferu u radiju 'Blu skaj' koji deluje u sklopu Radio Kosova uz veliku pomoć međunarodne zajednice.
Program na srpskom jeziku emituju po 45 minuta pre podne i popodne. Pripremaju kratke vesti od desetak minuta, reportaže o svakodnevnom životu u srpskim enklavama, kao i intervjue sa ljudima iz Kosova i regiona. 'Odnosi na radiju su super. U srpskoj redakciji radi nas petoro. Imamo i kolegu Albanca, koji je rođen i odrastao u Beogradu. Tokom rata je imao problema i zato se preselio u Prištinu. Njemu je isto teško da se uklopi', pričaju devojke. One spominju i mnoge Albanace koji su se doselili iz Beograda posle rata jer su imali problema. 'Njima je takođe teško da se ukope u ovdašnje društvo, jer ipak je to drugačiji mentalitet', kažu.
Ove dve devojke veruju da će život u Prištini s vremenom da se normalizuje, premda ne pričaju o planovima za budućnost, jer, kažu, niko ne zna šta će biti sutra. Za sada su tu, rade i pokušavaju da žive normalnim životom. Jelena Bulajić
