Izvor: Blic, 03.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi maj u jarku
Prvi maj u jarku
Jeste, svi na kraju završimo u jarku, ali samo zato što smo u jarku i bili. Mi, koji jedini na svetu Prvi maj i dočekuju. Svi ga samo slave, mi ga, kao dobri domaćini, prvo dočekamo, a potom i slavimo. Zašto baš Prvi maj? Ne znam, naši roditelji su ga dočekivali tad i ovde, valjda ga zato i mi dočekujemo tad i ovde, nastavljamo tradiciju - kaže Vlada Suhanek.
Vladu smo sreli u jednom od pedesetak šatri, priručnih ili pravih, raspoređenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << duž tri do četiri kilometra, kraj puta Kovačica-Uzdin. Tu, tradicionalno, od kada znaju za sebe, 'a dugo pamte i ako nemaju duge godine', svako ima svoje mesto. I tu se nalaze 30. aprila, da dočekaju 1. maj. I da ga proslave, ko kako i koliko može.
- Otkud znam zašto baš 1. maj. Tako je bilo oduvek. Skupimo se uoči praznika, po društvima, desetak-dvadesetak je u grupama, pa teramo koliko ko može. Odnosno, dok god ima piva - priznaje Miroslav Pištecki.
Ispred njih se viori jugoslovenska zastava, sa petokrakom. Kasetofon priključen na traktor, zvučnik mu je van kutije, razvaljen, raspolućen. 'Sinoć je i on đuskao', objašnjava jedan od momaka. Radi. Dopiru iz njega čas zvuci modernih ritmova, čas narodnjaka, čas roka... Na prikolici, traktorskoj, pokrivenoj plastičnom ciradom nabacani dušeci. Da se prilegne kada nekoga izda snaga. Kraj gomile ispražnjenih pivskih sanduka, pretvorenih u priručne stolice, krčka se u kotliću paprikaš. 'Juče smo tamanili gulaš, sinoć roštilj, a sada će nam dobro doći i nešto tečno', objašnjava Pište. Ognjište, iako je još jutro, okružuju umorna lica, podnapitih očiju, kojima bi san umesto piva i čorbe bolje došao.
Društvo Nebojše Spasića je nedaleko od njih. Kasetofon su priključili na 'mečku', rasprostrli četiri zvučna zvučnika. Sa njih se smenjuju nevezano Ceca, Karleuša, Tom Džons, 'Mambo italijano'…
- Gde ste sinoć da vidite šta je provod, kako se ovde slavi? Četiri di-džeja smo imali! - pitaju nas pivkastim očima, dodajući:
- Ajde, po jedno ‘ladno. Valja se.
I pružaju gostoprimljivo flašu piva i komadinu krmenadle za meze.
- Šta slavimo. Pa, 1. maj, naravno. Zašto? Pojma nemam, i naši su ga slavili. Slavimo ga svake godine. Ja slavim i češće, otac mi je Srbin, majka Slovakinja, pa imam dva Uskrsa, dve nove godine, desetak svetaca i ko bi ga znao šta sve još. Ali, Prvi maj je nešto posebno. Zašto, ne znam. Oduvek je tako - priznaje Nebojša.
I Jano potvrđuje da se tako svake godine jednostavno skupe i slave. I da nije čak praznik, dobro je što se okupljaju, druže, zajednički raduju. Drugarstvo je jedna od najvažnijih stvari u životu.
Nešto niže grupa devojaka i momaka krije se od sunca ispod traktorske prikolice. Na jugoslovenskoj zastavi došiven je slovački grb, a pored je i neka hevi-metal zastavica. Nedaleko od njih nešto stariji Jaro, moglo bi se reći da ima čak i preko tridesetak godina, gomili dece, svoje i komšijske, priprema roštilj. Cvrče kokošja krilca na žaru, vešalice i krmenadle, dok dece kroz vazduh natopljen razdražujuće prijatnim mirisima roštilja, pikaju fudbal.
- Dolazimo već petnaestak godina za Prvi maj ovde. Deca se malo istrče, pa i mi nešto uz njih. I izvedemo žene, da nam ne kukaju kako ih nigde ne izvodimo. Provedemo se lepo, kako i koliko znamo. Logoruje se oduvek ovde, u jarku, iz praktičnih razloga - pored puta je, a deca ne mogu da istrče gore, pred auto. Dolazimo stalno, zašto baš za Prvi maj, otkud znam. Uvek smo ga slavili, pa što ne bismo i sada - kaže Jaro.
Opet u nizu, jedan domaćin na ražnju vrti jagnje. U stvari, ne vrti ga on, već ručka prikopčana za akumulator. Pa se sam vrti.
- Jesi li ti Crnogorac? - pitamo ga.
- Nisam, Slovak sam. Ali mi je duša pomalo crnogorska, valjda. Pa znam da prilegnem i da uživam. Istina retko, ali 1. maj je, praznik rada, red je valjda da ne radim - odgovara. Rajko Rosić
