Izvor: Blic, 05.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pronašla brata posle 60 godina
Pronašla brata posle 60 godina
Maleno mesto Bojnik kod Niša našlo se u središtu goleme životne priče, kakvu samo život može da izrežira. Italijanka Albertina Marko posle skoro 60 godina po prvi put se srela sa članovima svoje porodice za koje je znala da postoje jedino u pričama.
Od oca Mamuta Sejdića, već nekoliko godina blaženopočivšeg trubača iz Bojnika, rastavio ju je mir, te davne 1945. godine.
Na samom početku Drugog svetskog rata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 1941. godine na frontu kod Knina, Mamut najpre beše zarobljen, i odatle interniran u Italiju, gde je služio na imanju izvesnih Đovanija i Katarine.
Tu je zavoleo Mariju, ćerku vlasnika imanja, sa kojom je dobio Albertinu. Došao je i kraj rata, koji će, kako će se ubrzo pokazati, doveka rastaviti životne puteve Mamuta i Marije. Na italijanskoj granici njega su pustili da se vrati u Jugoslaviju, dok su Albertina i Marija ostale sa druge strane međe, na italijanskoj strani.
Mamut se vratio kući u rodni Bojnik i posle nekog vremena ponovo se oženio, dobio decu... Godine su prolazile... Marija i Albertina ostale su mu u sećanju, ali i u pričama. Do kraja života.
Na Mamutovoj sahrani 1981, unuk Ivan se zarekao da će pronaći dedinu kćer - Albertinu Marko.
- Moj sin se na sahrani zarekao da će pronaći tetku, i našao ju je - priča Branko Sejdić, Mamutov sin.
- Ivan mi je rekao: 'Mama, ja idem da tražim tetku'. Otišao je u Beograd, pitao najpre u ambasadi i poslao fotokopije fotografija. Kada smo dobili prvo pismo, svi smo plakali - otkriva Nada Sejdić.
Nakon razmene fotografije i adresa, sastanak je zakazan za mesec maj.
I tako je mali Bojnik postao svedok nesvakidašnje životne priče. Kamere niške televizije 'Belami' dokumentovale su gotovo nestvaran susret, koji je čekao bezmalo šest decenija da se dogodi. Prevodilac nije bio neophodan: suze radosnice, poljupci, zagrljaji kazivali su više od reči - govorili neizrecivo. U zagrljaj Albertini prvo je pritrčao Branko, brat po ocu, a onda i ostali članovi familije.
- Moja majka mi je često govorila da mi je otac bio Jugosloven. Uvek mi je pričala da je učestvovao u ratu i da se oženio mojom mamom. Nakon šest meseci zajedničkog života, on je želeo da ide u Jugoslaviju. Odveo ju je u Trst i zatim smo ja i moja majka ostale tamo. Nije mogao da nas prebaci jer nismo mogle da pređemo granicu. Tako je moja majka, sa mnom, morala da se vrati kući - priča Albertina koja je tada imala šest meseci.
Marija je ubrzo uputila pismo Mamutu, koji joj je poručio da je ostavlja.
- Rekao joj je: 'Ako dođete za šest meseci, prepoznaću i tebe i dete, ako ne, ništa.' Tako sam ja živela sa svojom majkom, a ona je na neki način mrzela moga oca jer ju je napustio. To je malo uticalo i na mene - poverila se Albertina novinarima. A jedna suza radosnica, kao znak iskonske sreće, igrala joj je u oku. B. Janačković
