Izvor: Blic, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodajemo Timin hleb!
Avion je kretao u sedam ujutru. Uz poštu za maršala na Brione su letele i specijalno zapakovane, još uvek tople lepinje koje je u Karađorđevu mesio Tima Tamburica.
Rođen 1936. u Nadalju, opština Srbobran, Tima Simić je krajem šezdesetih godina prošlog veka pekao hleb u Mladenovu, selu kraj Karađorđeva. Koliko je bio dobar, kaže, najbolje kazuje podatak da je na samoposlugama kojima je on dostavljao robu pisalo: "Prodajemo Timin hleb."
- Tih se godina Karađorđevo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aktivira i sve se češće organizuje lov za članove diplomatskog kora i strane državnike. I oni su počeli od mene da uzimaju hleb i peciva. Kažu, gosti su bili vrlo zadovoljni. Ali trajalo je kratko. Odjednom, pojavili su se ljudi s večernjim školama i počeli da se utrkuju ko će više privatnika da zatvori. I ja sam maja 1972. bio prinuđen da zatvorim pekaru. Sve sam mašine pobac'o i pošop'o i otišao u Neštin da 'ranim ribu. Tu sam nagrais'o od poplave, pa sam ubrzo od opštine Vukovar uz'o u zakup ribnjak u Mohovu - priseća se Tima svojih preduzetničkih iskustava iz doba socijalizma za koji, uprkos gorkom iskustvu, tvrdi da je bio "vrhunski sistem".
Titu se, međutim, Timin odlazak nije dopao. Kada je u jesen 1973. u Karađorđevu organizovan diplomatski lov, predsednik je tokom večere upitao poslugu: "Kakav je ovo hleb?"
- Ja sam uvek imao lep lebac, onaj seljački, što se smeje na mesec. A šta je sad ovo, pitao ih je Stari. Kad su mu rekli šta je, naredio je da me pronađu i dovedu da u sedam ujutru s njim popijem kafu. Te noći je nastala ofanziva. Angažovali su vojsku, policiju, državnu bezbednost, došli po mene u Mohovo i u pola četiri ujutri doveli me kod pukovnika Đokića, direktora Karađorđeva. Pitao me je gde sam se izgubio, a ja mu kažem: Kako ste me čuvali, tako ste me i sačuvali - opisuje Tima svoj povratak u Karađorđevo.
Objasnili su mu da je on goste naučio na dobro pecivo i lepinje i da mora da nastavi to radi. Odgovorio im je da će mu, ako bude mesio 'lebac, propasti tri tone ribe, sve će mu pokrasti.
- Čim je to čuo, Đokić je naredio da se pošalju vojnici da čuvaju ribnjak. A ja mu onda kažem da ja tu ribu treba da prodam za Svetog Nikolu. On zove čoveka i kaže mu: piši, 3.000 kilograma ribe kupuje vojna kantina! I slušaj ti, Timo, naš je Sveti Nikola veći od tvog. I više nije bilo diskusije. Nastavio sam da pravio 'lebac i lepinje i to sam radio sve do Titovog odlaska u klinički centar u Ljubljani.
Danas Tima, sa suprugom Maricom, sinovima i unucima, u Mošorinu i Šajkašu uzgaja ribu u 24 ribnjaka, na 40 hektara. Amur, smuđ, som, šaran, tostolobik. I uvek puna kuća gostiju i - šta bi drugo - priče o Titu.
- Nije mi bilo teško da ustanem u dva noću, umesim lepinje, ohladim ih, zapakujem u platna, zalepim trakom i pošaljem za Brione. I to niko nije smeo da odlepi osim njega lično. Stari je voleo moj hleb jer je takav nekad pekla njegova mati. Sećam se, dođu Jovanka i njena sestra Nada, ja ispečem seljačke lepinje, isečem ih na režnjeve i poslužim. A on, među njima dvema, uzme režanj i, kao na tamburi, svira na njemu. To se više nikad neće ponoviti. Danas nas svet ne poštuje zato što više nemamo čoveka kao što je bio Tito. Da im se suprotstavi i kaže: Marš, p.... vam materina! Njega je čitav svet poštovao, kako da ga mi ovde ne poštujemo. Pa šta ako su mu nosili lepinje?! Ako zatreba, da izvinite, onu stvar na tacni bi mu odneo - žesti se bivši Brozov pekar koji danas živi u Mošorinu nadgledajući svoje ribnjake.
Potaknut petim, šestim vinjakom, Tima se sa setom seća kako je svog predsednika ispratio u bolnicu. Na poslednjem dočeku Nove godine u Novom Sadu, kad već nije smeo hodati, držali su ga između sebe rukama, da ne stane nogom, da mu se tromb ne otkači gde ne treba. A onda su ga, kaže, izneli desetak koraka, pred poslugu koja je, bez izuzetka, stajala na vratima da predsednika isprati do helikoptera. Tu su se zaustavili, a Josip Broz se okrenuo i rekao:
"Ajde, šta ste se tako snuždili? Doć ću ja vama opet!"
I otišao je i više nije došao. A njegov je pekar u knjigu žalosti samo upisao: "Tvoj Tima Tamburica".
Kako je baba Živana postala šefica
U Deronjama, kod Bačke Palanke, bila je gostiona zvana "Baba Živana". Po babi koja je bila je stara, debela, ali žilava. Tad se nije smelo raditi privatno, ali baba Živana se nije dala. Na zidu gostione držala je dve slike - pokojnog sina prvoborca i sliku Rankovića. Jednom u Deronjama bio lov, u gostionu uđe Ranković s pratiocima i prepoznade sebe na slici. Poljubi babi ruku i reče: "Tvoj sin je mene ranjenog izvukao, da nije bilo njega, ja ne bih danas bio živ."
Ona mu se tad požali da hoće da joj zatvore gostionu, a Ranković će: "Niko živ te više ne sme dirnuti. Što god ti treba radi." I tako je baba Živana postala šefica.
Zaključavanje u sobu s maserkom Darijanom
- Meni je Darijana, maserka, bila veliki prijatelj. Korektna, fina, mlada, zgodna. Ali kad ona masira predsednika oni, zaključaju vrata. I Jovanka 'oće da pošizi. Bila je jako ljubomorna. Mož'te misliti! A Titu bi svi dali što god mu je trebalo. Što da ne? Malo akcije da mu popravi život. Ma svi bi pljeskali samo da bude.
Inače, Jovanka me je uvek štitila. Govorila je: pekara mi nemojte dirati!
