Izvor: Blic, 27.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predao sam se, prodajem bubreg!
Predao sam se, prodajem bubreg!
Nemaština ima i dobre strane, iskušava sposobnost, podstiče maštu, ali kada postane morbidno, opsesivno vezana za vas, ne postoji način da je se otarasite. Ona potpiruje bujanje najbizarnijih trgovina, pa čak i delovima ljudskog tela, transakciju organa, zakonom zabranjenu svuda u svetu, osim u Indiji gde na berzi ili dogovorom skopljenim na ulici možete naći jetru za pet dolara.
Maštovita priča o aukciji putem Interneta, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kojoj je nepoznati Srbin uspeo da dostigne cenu za bubreg od milion i po dolara, brzinom svetlosti unela je nadu mnogim siromaštvom dotučenim Srbima, pa i tridesetčetvorogodišnjem N.N. iz Beograda (ime poznato redakciji). Ovaj otac šesnaestomesečne devojčice stigao je u našu redakciju, iscrpljen višegodišnjom bedom, konačno psihološki sabijen do ćorsokaka, da bi dao oglas za prodaju bubrega, u stanju depresije, koju, uzgred rečeno, ne priznaje.
- Sve što radim, radim da bi obezbedio sebi i porodici krov nad glavom - kaže, ređajući dugačku liniju neuspelih pokušaja da zaradi za život. Bio je taksista, prodavac, preprodavac sitne robe na crno, automehaničar, kuvar... I dalje radi, za gazdu na Kalenić pijaci, na crno, ali više ne koristi, kaže, 'narodni lek' koji mu je do skora pomagao. 'Više ne maštam.'
- Mislim, može da se živi u trošnim, memljivim stanovima, u njima ne gladujemo, ne mogu da kažem, to su ti varijante sa sojom, musaka od soje, šnicle od soje, krompir na hiljadu i jedan način... ali - hoću kuću za svoje dete, ili stan, da se ono ne muči i da nema astmatične napade. Ne, nisam od onih koji bi bogatstvo na laku ruku preko noći, ne maštam o sto kvadrata u centru grada, već o krovu nad glavom bilo gde. Trenutno smo kod tašte, ali i ona ima petoro maloletne dece. I ona je socijalni slučaj, plus je bolesna, imala je moždani udar - priča N.N.
Svi zajedno žive kao podstanari, i tako brojne retko ko se usuđuje da ih prihvati, gazda trošne dvorišne kućice svoju toleranciju naplaćuje trista nemačkih maraka.
- Supruga mi je radila kod privatnika. Kad je ostala u drugom stanju, dobila je otkaz, i onda od januara ove godine rešio sam da presečem stvari i počeo da tražim kliniku kojoj bih ponudio bubreg na prodaju.
Kada ode da da oglas, tamo mu kažu: 'Ne može, zakon zabranjuje', a onda ga, kaže, uglavnom pitaju: 'Jesi li ti lud?!'
- Ne, samo ne vidim izlaz - odgovara.
'Prijatelj' iz kraja pružio mu je ruku pomoći rečima: 'Što si blesav? Evo ti posao, možeš da diluješ drogu ili da se uključiš u posao sa Bosnom.'
- Preko Bosne ide lanac trgovine organima, doskoro sa Kosova, tu se pominju cifre od oko pet hiljada maraka za bubreg, jetru, može da se nabavi bilo šta. To mi je stravično i da čujem, a kamoli da se time bavim. Pre ću svoj bubreg da prodam, nego da nečijim organima trgujem! Ja sam se pomirio, drugog izbora nemam, hoću da se žrtvujem za svoju porodicu, za detevovu budućnost - objašnjava ovaj Beograđanin svoju nameru.
N.N. zatim priča o svojim planovima, operiše sa cifrom od 200.000 maraka, za koliko bi prodao svoj bubreg. Govori o montažnoj kućici, o temeljima koji su 10.000 maraka, malo bi ostavio za crkvu, malo za decu bez roditelja, ostatak u sef, detetu za školovanje.
- Mislim, ima dovoljno ljudi koji žive samo s jednim bubregom i spreman sam da postanem jedan od njih. Uvek postoji rešenje, kaže moja supruga, ali ja sada znam, od poštenog rada - nemoguće. Tanja Nikolić Đaković Bolje nego samoubistvo
- Ne mogu da podnesem da moja porodica živi u daljoj neizvesnosti. Bolje da dam pola svog života, nego da neko od nas digne ruku na sebe - obrazlaže svoju odluku da proda bubreg M.N. (39) sa Uba. Njen suprug, radnik 'Pekabete', svojevremeno je uzeo lokal u zakup i otvorio mesaru u kojoj su radili 15 sati dnevno. Tokom bombardovanja, zbog čestih isključenja struje rashladne vitrine su se pokvarile, propalo je meso u vrednosti od 3.000 maraka. To je početak njihovog finansijskog kraha, koji se dalje zavlačio u lavirint dugovanja. Danas im je kuća pod hipotekom, ne stignu ni kamate da plate, a kamoli dug. Sramota za čitavo društvo
- Postoji u Indiji ta trgovina organima, kod najsiromašnijih slojeva, i to je jedna potresna situacija koja slikovito objašnjava u kakvom svetu živimo. Na jednoj strani su oni koji kontrolišu bogatstvo čoveka, a na drugoj oni koji umiru od siromaštva, to je simbol podeljenosti. Ako je ta nesreća došla do nas, ona slikovito pokazuje da je došlo do propadanja koje nije više samo materijalno, nego prelazi i ljudske granice. To je sramota za čitavo društvo ako ne može da pomogne ljudima koji nisu u stanju sami da obezbede osnovu za život drugačije no ovako. To ne bi smelo da se dozvoli, jer reč je o prodaji nečega što, po definiciji nije za prodaju, jer ne sme sve biti na prodaju. Organi su nešto što se ne obnavlja. A ovo je prosto signal do koje mere je stigla beda kod nas - kaže Žarko Trebješanin, profesor Defektološkog fakulteta.
