Izvor: Blic, 27.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praznik za dušu, ali i rizik za uši
Praznik za dušu, ali i rizik za uši
Prvo sam pomislio da možda nije neka greška. Ono, sve je mirisalo na sabor trubača, i gužva na putu niz Jelicu, i nervoza gostiju na ulazu u Guču kojima su mozgovi ključali na trideset i kusur Celzijusovih, i unezvereni vozači čije su glave poput ventilatora kružile s leva na desno i obrnuto u potrazi za parking mestom, i mađarski turista koji je zaljubljenim i pomalo opraštajućim pogledom obujmio svoju 'hondu' i na dobrom srpskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << priupitao:
- Je l’ ne kradu kola za vreme festivala?
- Ma, jok. Samo pre i posle! - utešili smo ga, pomalo pakosno, gledajući kako nam ispred nosa otima dragoceni parking prostor.A onda improvizovana rampa, pa policajci na motorima, prve šatre sa raspaljenim roštiljima i vatrom ispod velikih ćupova u kojima se krčkao čuveni svadbarski kupus, koji su zdušno doprinosili opštem porastu temperature, i - krompir. Prikolica starih ali ulickanih taljiga sa rudom i jarmom, puna krompira. Dvadesetak i kusur vrsta, raznih boja i dezena, veličina i količina, egzotičnih naziva, 'anais' , na primer, mamilo je poglede prolaznika. Krompiri, lepi i glatki, u vitrini da ih držiš. Od krompira se ovde živi. A živi se za trodnevnu svetkovinu, za trubu, za Sabor... Prigušeni tutanj dole u centru male varoši, kroz koju će za tri dana u velikom ljudskom mravinjaku protutnjati pedeset puta više ljudi nego što Guča ima stanovnika, brzo je u zaborav bacao krompir nasušni.
Subota je, kažu iskusni, glavni dan. Popodne je odmicalo, a na ulicama su se za večernju feštu zagrevali i trubači i gosti. Iz kolone prolaznika odjednom bi se zametnulo kolo, u čijem centru je rasla gomila papuča i sandala, vreli asfalt je bosim stopalima diktirao ritam.
Sa strane se parkirali prodavci najraznovrsnijih artikala, od kreveta do plastičnih besmislica koje je neko lepo krstio mamiparama. Bilo je i onih koji su, uprkos oštroj konkurenciji truba što su probijale bubne opne, nudili i naknadno bušenje ušiju. Što bi promaklo trubačima i dovitljivom bušaču, dovršavali su krici turbo zvezda raznih 'rekordsa' i 'saunda' sa raštimovanih zvučnika. Njihovo naricanje o nepreležanim ljubavnim patnjama slivalo se u nerazgovetnu onomatopeju, tako da je onaj ko je u Guču došao gluv imao je dobre šanse da ponovo pročuje, a oni zdravi su lako mogli da se pozdrave sa sluhom.
Kako se spuštao sumrak, tako se umnožavao i mravinjak a manevarski prostor šetača se merio santimetrima. U gungulu bi s vremena na vreme zalutao neki neoprezni vozač kome bi jedino preostalo da prati kazaljku na meraču temperature motora koja bi brzo dogurala do crvenog i da broji sočne psovke na sopstveni račun.
- Noćas da iz vazduha baciš jaje, ne bi moglo na zemlju da padne - slikovito je opisivao trenutno stanje jedan Gučanac. A takve je bila umetnost pronaći. Ako vam slučajno nešto zatreba, pa se nekom obratite, najčešći odgovor je: 'Nisam odavde'. Kao što je bilo nemoguće naći mesto gde bi svoj napaćeni sluh malo odmorili od trube i progovorili koju reč sa prijateljem. Prodavačica iz radnje, gde su trubači svirali sa tranzistora, uputila nas je na periferijski kafić i tišina koja nas je dočekala prilično je obećavala. A onda je, samo što smo seli, iz unutrašnjosti kafića zapraštao 'kalašnjikov' , teški basovi su protresli stakla, ruke naćefleisanih gostiju su poletele gore, a flaše i čaše dole i nama je ostalo da poput kakvog grešnog ljubavnog para - samo razmenjujemo poglede.
Na drugom kraju gradića domišljati su šatorima rešili svoj trodnevni boravak. Mala zaravan pretvorena je u svojevrsni bivak na kome je obitavala neka paralelna Guča. Jedan orkestar je 'opsluživao' vesela društva okupljena oko logorskih vatri i podloženih kotlića. Oko jednog, u kome je ključao pasulj, okupljena vesela družina iz Zemuna i trebalo je samo da jedan član orkestra 'Amiga' koji je hvatao predah, neoprezno dune u svoj 'tenor', pa da svi poskaču i očas posla naprave štimung. Trubači su morali na posao, a jadikovka da 'i mi si ga imamo dušu' nije naišla na razumevanje raspomamljenih Zemunaca.
Oplelo se kolo, što na livadi, što na krhkoj haubi kola, a jedan veselnik je šefu orkestra zalepio stodinarku na čelo tražeći da sviraju 'ševu'.
- Nemoj, brate, nas košta dvesta dinara! - branio se dovitljivi južnjak, ali džaba. Najposle su morali da 'ševe'. Kolabiranja ih je, na trenutak, spasio dežurni kulinar koji je zavapio 'prevrnućete mi kotlić'. I samo što su odložili instrumente, jedan veseljak se koracima sumnjive stabilnosti doteturao do njih.- E, sad je vreme da udostojite i nas kod kamiona!
Nešto mirnije je bilo na obližnjem stadionu. Usred grupe radoznalaca, tamnoputi majstor je zabacivao pravi pravcati ribarski štap i pecao. A umesto udice na kraju najlona bio je mali kotur od kuvane bukovine koji je 'pecaroš' pokušavao da nabaci na grlić pivske flaše sa zalepljenih deset maraka.
Noć je napunila brojne šatre, pod koje su se preselili i gosti i trubači. Više je te noći vredela klimava drvena stolica pobodena u utabano dragačevsko blato nego apartman u 'Hajatu'. Za jednim stolom, tik pored raspaljenog roštilja zajedno sa jagnjetom koje se vrtelo na ražnju 'peklo' se i veselo društvance hladeći se obilnim količinama 'rizlinga'. Hercegnovljani, Jelena, Boban i dva Dragana velikodušno su za svoj sto primili četiri Kraljevčanke, Snežanu, Milicu, Sandru i Lolu.
- Spojila nas je gužva, tumači Milica, a lepa gošća iz Herceg Novog Jelena Nikolić bila je oduševljena provodom.
- Guča di mare. Meni je ovo banja. Vrh!
- Njoj je banja, a meni Rio, dopunjavala je novostečena prijateljica Lola. A jedan od dvojice Dragana, u dertu se prisećao svog dede popa Sava Nakićenovića koji je, veli, 'pisao istoriju Boke'. Eto, sad mu unuk ispisuje istoriju Guče.
Ni ovaj Sabor nije mogao proteći bez javnih ličnosti, pa su prolaznici znatiželjno izvijali vratove ne bi li izbliza videli generala Nebojšu Pavkovića koji se pod tremom jedne kafane grlio sa Veljom Ilićem. Predsednik Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević veselio sa partijskim drugom Draganom Markovićem Palmom, a redovni posetioci su i ove godine bili lider Republikanske stranke Slobodan Petković sa suprugom Jolandom na čijem su dekolteu često završavali pogledi podgrejanih slavljenika.
Ali nisu Guča samo šatori i opšti tulum. U uličici povrh opšteg grotla u prostranom dvorištu sa nekoliko stolova goste je dočekivao i ugošćavao Ratko Protić zvani Baraba, živa legenda Guče. Njegov diskont je 'protočna stanica' za hektolitre pića kojima se snabdevaju šatre i ulične točionice, dok je dvorište pribežište za prijatelje, ali i namernike. Kod Ratka se svraća na poznanstvo i na prijateljstvo. Više od dvesta ljudi tokom tri dana o sopstvenom trošku ugoste Ratko i njegova supruga Milica, a u poslu mu pripomaže sin Dimitrije, koji je po čuvenom nadimku svog oca i sam dobio ime Barapčić. Tako ga i Ratko zove.
Mnogi koji naiđu ulicom, od Ratkovog dvorišta misle da je kafana i onda svrate. Budu ugošćeni, čuvenim kupusom, pečenjem i najboljom projom na svetu, i tek kad se maše za novčanik da plate a domaćini im saopšte da se tu ništa ne plaća, shvate da nisu u kafani. Mnogima bude i neprijatno, kao jednom bračnom paru. Supruga je crvenela i zvocala mužu što se nije raspitao. A jedne godine je neki namernik zatražio od Milice da prespava u njihovom kamionu. Ona mu naravno dozvolila i čovek je naredna tri dana uredno dolazio na doručak, ručak i večeru. Kad se fešta završila, pita on Milicu koliko je dužan, a ona njega 'zna li Ratka'.- Kog Ratka? - začudio se neznanac. Ali i ta prijateljstva se vraćaju.
- Jednom u Podgorici, pukne mi guma na kamionu i ja svratim u neku kafanu da se odmorim i vidim šta ću. Odjednom, čujem kako neko viče: 'Barabo, Barabo'!. Ja se malo trgnem, ali ko velim, nisam ja jedina baraba na svetu, ko zna kome se čovek obraća. Kad on opet: 'Barabo! Guča!' E, tu shvatim da sam ja u pitanju. Jedan od 'zalutalih' gostiju me se setio. Onda krenu večera, pijanka, čovek me odvede na spavanje a ujutro kad sam se probudio njegovi radnici kupili i montirali gumu, priseća se Ratko.
Biti u Guči, a da ne začačkaš zazubice poznanicima, bio bi promašaj, pa mnogi koriste čudo mobilne telefonije da prenesu atmosferu. Prinesu aparat trubačima, pa nek komšija sa druge strane crkne od zavisti. Maheri iz Mobilne telefonije Srbije se dosetili pa su na prikolici doterali relej. Prošle godine su lakovernima prodali sijaset kartica, a kad se fešta završila oni spakuju predajnik, zakače prikolicu za kamion pa uteknu preko Jelice. Šereti iz Guče pričaju kako su mnogi trčali za prikolicom 'da vataju domet'.
- Samo dok se napijem, ima da naručim kamion betona i lepo im zacementiram prikolicu, pa nek mangupi vide šta će posle - kaže Baraba. Već se i zora nazirala a u Guču je još uvek više ljudi pristizalo, nego što je iz nje odlazilo. Nije ni bilo lako otići. Što zbog gužve, što zbog meraka. I svako ko se do ponoći sto puta zarekao da ga ova gužva neće više videti, kao narkoman se već sutra vraćao. Pa, dogodine ispočetka. Ranko Pivljanin
.jpg)
