Izvor: Blic, 17.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravi odmor za dušu i srce
Priboj. Na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Na pitomoj visoravni zaklonjenoj gustim četinarskim šumama nalaze se sela Krnjača, Ograde, Gornje i Donje Babine. U Srbiji je malo ko čuo za netaknutu prirodu ovog kraja, a Ograde su postale poznate u svetskim okvirima kada je na festivalu u Meksiku naš dokumentarni film „Maša na granici" pre dve godine dobio prvu nagradu.
Selo Ograde udaljeno je od Priboja gotovo šezdesetak kilometara, ali da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bi se do njega stiglo, više puta treba prelaziti granicu sa BiH. Jedan put vodi iz Priboja (kome Krnjača administrativno i pripada), a drugi od Prijepolja i duži je petnaestak kilometara, preko prevoja Jabuka.
Ovaj zaseok dobio je ime po mnogobrojnim kamenim ogradama koje presecaju livade i šume. Meštani su sklanjali kamen sa imanja i tako dobijali nešto plodnog zemljišta, istovremeno ograđujući posede da im stoka ne odluta. U njemu je tek tridesetak kuća, ali je malo onih koje su nastanjene cele godine.
Nedavno je u Priboju formiran Centar za održivi razvoj – „Planinski đerdan", da vodi brigu o očuvanju tradicije ovih krajeva, razvija seoski i lovni turizam i štiti prirodu.
– Retko gde je kao ovde netaknuta priroda, zdrava hrana, čist vazduh. Šume daruju jagode, borovnice, vrganje, lisičarke" A mir noću pod zvezdanim nebom deluje skoro nestvarno. Krnjača, Ograde i mnogi drugi zaseoci pružaju baš ovakav doživljaj koji predstavlja pravi odmor za dušu i srce – kaže predsednik ovog centra Milenko Tomanović.
Meštani žale za starom osnovnom školom, podignutom još 1931. godine, koja je u međuvremenu zatvorena. A sećaju se, pričali su im njihovi roditelji, da je sin popa Sime Lisičića, nekadašnji ministar unutarnjih dela, tu oko škole, još za vreme stare Jugoslavije napravio veliki letnjikovac gde su dolazila gospoda iz Beograda da se odmaraju, šetaju i uživaju.
Pet kilometara od Ograda nalazi se Krnjača, od asfaltnog puta Priboj–Pljevlja udaljena oko dva kilometra. Miljan Golubović, koji se po penzionisanju vratio na očevinu ne bi li je spasao od propadanja, ističe da je ovaj kraj idealan za razvoj seoskog turizma.
– Pokušajte da zamislite jedan dan vašeg odmora. Ustajete rano ujutru, dok se još ceo kraj kupa u rosi i beličastoj izmaglici. Naravno, tu je obavezna rakijica od šljive ili divlje kruške. Doručkujete pogaču, kajmak, kiselo mleko. Šetate po obližnjim brežuljcima, pašnjacima išaranim poljskim cvećem, a uz put berete jagode, borovnice. Ako ste stvarno vešti, možda pronađete i koji vrganj, ali pre lisičarku. Ona se ipak ne skriva toliko. Ako volite lekovito bilje, ovde ga ima na pretek – priča Miljan.
Po raznovrsnosti pejzaža, bogatstvu flore i faune, ovaj kraj podseća na Zlatibor, Taru i Zlatar. Ljudi okupljeni u „Planinskom đerdanu" čvrsto su odlučili da sačuvaju prelepa sela Ograde i Krnjača na 1.200 metara nadmorske visine. Njihova ljubav prema zavičaju svakako će im pomoći u tome. Onda će se češće čuti i pesme kao što su „Sva se sela pomalo nagela, a Poblaće ni abera nema".
.jpg)
