Izvor: Blic, 08.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poznaćeš me po opanku
Poznaćeš me po opanku
Opanci su doveli Stare Slovene na Balkan. U opancima smo prešli preko Albanije. S opancima smo otišli najdalje. Da znaju 'ribok', 'najk' i 'adidas' šta su opanci, sigurno bi ih pravili.
Ovo je samo najzanimljiviji deo onoga što se od nedavno može naći na jednom i te kako zanimljivom sajtu (opanci.com.) koji je posvećen tradicionalnoj srpskoj obući koju je u prošlom veku nosilo 90 odsto stanovništa.
- Po opancima je moglo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se zaključi odakle je koji seljak. A osnovna podela je na presne, crvene, đonovske i kapičare. Ali mogu da se podele i ovako: vlaške, šumadijske, makedonske, glamočke, šopske, crnogorske. U vreme bratstva i jedinstva svako je morao da ima svoj opanak, pa smo tako napravili i hrvatski opanak, koji se još zove i šestinski i podseća pomalo na indijanske mokasine. On je najlepši, šaren, nekako crveno-plavi. Jedino Slovenci nisu imali svoj opanak, oni su odmah ušli u čizme - priča nam Mijomir Aleksić Kiri iz Kaluđerice, jedan od najmlađih od nekoliko preostalih opančara koji se u Srbiji mogu na prste nabrojati. Ali reč je o čoveku sa dugom tradicijom, jer su mu opančari, a kasnije obućari, bili i otac i deda.
- Deda je posle rata postao obućar jer su obućari bili proleterijat, a opančari kulaci. Inače, preteča svih opanaka je vlaški opanak koji je pravila svaka domaćica u kući od sirove svinjske kože. Kasnije su se pojavile zanatlije koje su ga usavršavale. Jedno vreme je bio hit, pa su najbogatiji seljaci volovima plaćali opanke. Između dva rata opančari su se takmičili ko će da napravi sitniji opanak (pleteni gornji deo) i ti su opanci bili izuzetno kvalitetni i skupi. A ovi opanci koje sada pravimo je nosila samo gologuzija. Kad bi moj deda ustao iz groba, rekao bi: 'Šta je ovo, ovde kukurek može da se zadene!' - kaže Aleksić.
Naš sagovornik ima 38 godina, a već 20 godina radnog staža. Nikada nije radio ni u jednoj firmi, čitavog života je samo pravio i prodavao opanke. Prijatelji su ga uvek gledali malo čudno:
- Kad nekom pomeneš opanke, svi su me gledali kao budalu, smejali su mi se. Ali kad je jedan Italijan pitao ko to radi i saznao da sam ja, rekao mi je: 'Gospodine, vi ste umetnik.'
E, tad sam progledao ko mače. Osetio sam se nekako ponosnim. Nisam više bio ponižen i potcenjen. Tad sam rekao sebi: 'Imaću kao i deda svoje šegrte, majstore i kalfe'. A oni koji su mi se smejali sada hoće da fizikališu kod mene - priča simpatični obućar, dok njegova ćerkica s engleskim rečnikom u rukama odgovara nekom našem Amerikancu na imejl.
Mesečno oko 300 ljudi poseti ovaj etno obućarski sajt.
- Najviše ljudi se javlja iz Amerike, tridesetak iz Australije. Dolazio je i sveštenik iz crkve Lazarice iz Sidneja. A zanimljivo je da su mi se javila i dva čoveka iz Afrike i jedan iz Azije. Jedan Nigerijac se zanimao za 'srpske cipele' bez kljuna.
Mijomir dnevno napravi i po tri para opanaka, ali ako pravi ove kvalitetnije, 'pokrivene', onda jedan par pravi tri dana. Opanci se prave od kozije kože, a svinjska oputa se koristi za šivenje. Odavno smo izašli iz opanaka, ali se ovaj i dalje ne da. Pogotovo što je sada ponovo u trendu etno stil. A pre tridesetak godina, naš sagovornik se i te kako toga seća, bila je moda da se opanci nose na farmerice. Sada dizajneri razmišljaju da naprave varijantu cipela-opanak. 'Ko je od nekog čuo da su ga nažuljali opanci. Ne znam kakve noge ima, ali su joj opanci lepi. Zahvaljujući opancima, nismo prošli kao bosi po trnju', piše na onom američkom sajtu koji je otvorio Srbin iz Kaluđerice. G. Katić
