Izvor: Blic, 20.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji voz za penziju
Poslednji voz za penziju
Baka Ivanka Švraka dugo traži šaltersku salu penzionog fonda kroz niz privremenih gradilišta u prizemlju (u Fondu se grade pristojni, mermerni šalteri, da vas manje boli dok 'čekićate'), kako bi se, kao i ranije, raspitala zašto joj kasni penzija, a kada konačno, kroz nekakvu mračnu prostoriju izađe u osvetljen krug (dovršenih) roze mermernih šaltera, ote joj se:
- Juuuuu, šta je ovooooo?
Oko dve stotine ljudi, raspoređeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na nekoliko šaltera, potpuno ispunjavaju prostoriju, fizički i žagorom.
Laički rečeno, oni hvataju poslednji voz za penziju, bar poslednji po starom zakonu i, ako im ne pođe za rukom, moraće da rade po nekoliko godina duže nego što su planirali, a u nekim slučajevima i po deset godina. Deset godina na srpskoj plati? Čista robija. Ali, nije ih malo optiralo i za tu varijantu, jednom kada su se suočili sa redovima u penzionom fondu.
- Meni ne izgleda kao da njima nešto mnogo fali - kaže baka Ivanka, jednom, kada joj je objašnjeno šta radi tu toliki narod.
- I mogli bi da porade još koju godinicu, a? E, osim onog malog, na primer, vidite ga kako se spekao i skvrčio, jadničak, njega bi stvarno mogla da zakači penzija...
'Malom skvrčenom', međutim, ne pada na pamet da traži penziju. Bar ne za sebe. On čeka red sa četiri fascikle u rukama, a kada stigne konačno do otvora u staklu, široko se nasmeje ispod brkova, snishodljivo i izvinjavajuće:
- Dobar dan. Kako ste?
- Opet ti, Draganče! Šta sad?
- Evo, ovi me ljudi zamolili…
- ‘Ajde, ‘ajde, molim te, nemoj da se praviš Toša, daj to ovamo.
Draganče je polu-profesionalni trpitelj birokratske noćne more sticanja penzije. On je, pre par godina, obišao ove šaltere za nekog rođaka, obavio čitav posao relativno brzo i stoprocentno uspešno, pa su ga onda zamolile komšije da uradi isto, pa ga častile, pa ga preporučile, pa…
- Pedes’ marke penzija, kod mene. Ti samo treba da stekneš uslov, ja ti sve ostalo sredim. Čekam, popunjavam, uplaćujem… Al’ ima tak’ih nekak’ih ljudi… Evo, ovaj (izdvaja jednu fasciklu), dva’es pet godina svinje klao za život, još ih kolje, ne zna šta će s pare, a teško mu na kraju da se pojavi, samo da potpiše nešto lično. Moram ja da mu vadim potvrde da je nepokretan, pa da idem u Kaluđericu, da on potpiše, pa da završimo pos’o.
Ženu u jednom od dugih redova, neko malo gurne pa pardonira, a ona se okrene, zagleda kroz naočare u njegovo lice, pa kaže:
- Miiiiićo! Jesi to ti?
- Jesam, a vi ste… Dano! Jaaaoooo! Pa koliko se dugo nismo videli?
Izljube se, pa se Dana maši za fasciklu.
- Sad ću tačno da ti kažem koliko se nismo videli… Evo, sedamdeset prva, dve godine sam tražila posao, dakle… Trideset dve godine!
Studirali su zajedno prava, jednovremeno diplomirali, a zatim otišli zajedno na tadašnji biro rada, u potrazi za poslom. Iz biroa su izašli zajedno, popili piće i… Više se nikada nisu videli.
- Meni je muž umro pre tri godine.
- Je l’ ozbiljno? Meni je žena umrla još devedeset prve.
- Jao, Mićo, pa kakvi su to predlozi - reče Dana, pa se siti ismejaše.
Duž najdužeg reda, ležerno hoda bradat čovek u trenerci, od svojih četrdesetak godina. Prolazi sve čekače, nalakćuje se na 'šank' i viče ime jednog od službenika iz dubine prostora iza šaltera. Ovaj dolazi, uz smeh i glasne dogovore razmenjuju dokumenta.
- Ništa ne brini - kaže službenik. - Sve ću to da ti odradim.
Lica ljudi u redu variraju između ravnodušnih na silu i sputano gnevnih. Ali, niko reč nije rekao. Službenik je ljubazno odbio prijatelja da odu na piće i svako je otišao svojim putem.
Redovi su puni i dece podnosilaca zahteva, mladih ljudi koji nemaju druga posla, pa čekaju umesto svojih predaka. Nisu, međutim, svi mladi zato tu.
Draganče, koji zna sve i svakoga, ukazuje na Uroša T, momka od trideset i pet godina, koji u redu mirno čeka, listajući svoju dokumentaciju. Navodno, Uroš je već deset godina varilac, pa je pronašao nekakvog psihijatra koji ne samo da mu je potpisao da je lud, nego i da je poludeo od gledanja u beli plamen elektroda. Ne treba biti Hegel pa pogoditi da traži invalidsku penziju.
- I dobiće je, da znaš! - kaže Draganče. B. Čečen
