Izvor: Blic, 28.Jun.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poljsko, dva veka u Banatu
Zamislite završnicu kviza u kojem takmičar prolazi sve prepreke, publika aplaudira... pauza za reklame, pa muzika i tuš pre dramatične tišine u kojoj voditelju podrhtava glas od uzbuđenja dok najavljuje pitanje za milion dinara: „Gde se u Srbiji govori poljski?"... i tišina. Zbunjeni takmičar zaboravio da zatvori usta, sat otkucava, svima žao... „Ne znam", kaže. „U Ostojićevu", čita voditelj, reditelj prikazuje publiku koja aplauzom teši srećnog dobitnika pola miliona, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a ovaj se ukoči i voditelju kaže: „Gde?!"
U Ostojićevu!
Pre gotovo dvesta godina, naime, u ovo selo u banatskoj opštini Čoka doselili su se Poljaci i tu ostali, sačuvavši jezik svojih predaka, jedini od svih svojih zemljaka koji su došli na Balkan.
Paulina Maluckov, zaposlena u osnovnoj školi, živa je enciklopedija. Živo i uzbudljivo pripoveda o gladi koja je 1830. godine zahvatila obale Visle i siromasima koji su bolji život potražili južno: „Šest nedelja trajao je njihov put u proleće do Banata i toliko nazad u kasnu jesen... A onda su neki rešili da sa sobom povedu i porodice, pa se više u jesen nisu vraćali nego su ostali ovde..."
Poljaci iz priobalja Visle važili su za vrsne rudare na nalazištima šalitre. Tragom ove soli neophodne za proizvodnju baruta, kretali su - bosonogi, kaže Paulina Maluckov - kao letnji sezonski radnici, niz Tisu ka Balkanu, i vraćali se u postojbinu, dok se nisu sasvim „otkinuli" od rodnog kraja. Istorija, između ostalih, beleži i postojanje velikih kolonija Poljaka u Travniku i Derventi, u Bosni, ali svi oni potpuno su se stopili sa domaćinima - osim u Ostojićevu. Istina, ni meštanima ovog sela nije bilo lako da se odupru asimilaciji - bežeći od prisline mađarizacije i pokatoličavanja u Austrougarskoj monarhiji, izjašnjavali su se kao Slovaci, jer su jedino tako mogli da sačuvaju svoju evangelističku veroispovest. Zato ih u popisima stanovništva i nema - prema onom iz 2002. godine u Ostojićevu živi oko 1.500 Srba, upola manje Mađara i dvestotinak Slovaka. Desetinama se broje Romi, Jugosloveni i Hrvati...
Ni u socijalističkoj Jugoslaviji nije sve išlo lako. Paulina Maluckov seća se priča svojih roditelja o pokušaju da se uspostave veze sa maticom - pre trideset godina grupi iz sela nije dozvoljeno da otputuje u Krakov, možda zato što je organizator bila Evangelistička crkva. Sama Paulina pohađala je slovačku osnovnu školu, a na mađarskom jeziku... Tek osamdesetih godina prošlog veka uspostavljena je veza sa poljskom ambasadom, da bi ti kontakti sada postali uobičajeni: u maju ove godine potpisana je povelja o bratimljenju sa Vislom, osnovano je i kulturno-umetničko društvo - zove se, naravno, „Visla" - a ovog leta 21 mališan iz Ostojićeva boraviće dve nedelje u Poljskoj.
- Jezik kojim mi govorimo - kaže Paulina Maluckov - arhaičan je, sačuvan je u onom obliku koji su koristili prvi doseljenici pre dva veka. Iako nemamo problem u komunikaciji sa Poljacima, ovoj deci će boravak u kampu dobro doći da „osveže" jezik i, naravno, da se upoznaju sa kulturom matice.
Uz osmeh, ona dodaje da su osim jezika i evangelističke veroispovesti, Poljaci sačuvali još samo kuhinju. Uprkos mešovitim brakovima - i naša sagovornica udata je za Srbina. I još kaže da je najveći doprinos proučavanju Poljaka na Balkanu dao etnolog, prof. dr Dušan Drljača. „Oženjen je Poljakinjom", smeje se lepim smehom Paulina Maluckov. Pre dvesta godina kraj Visle su, jasno je, živeli lepi ljudi.
Selo sa dva imena
Dok je bilo u sastavu Austrougarske, Ostojićevo se zvalo Tisasentmikloš, što je značilo „Potiski sveti Nikola". U Kraljevini Jugoslaviji selo je dobilo ime po Tihomiru Ostojiću (1865-1921), rođenom u ovom mestu, sekretaru Matice srpske i profesoru filozofije u Skoplju, autoru zapaženih knjiga o Dositelju Obradoviću, Zahariju Orfelinu i Branku Radičeviću.
Kroz Ostojićevo su nekad svakodnevno prolazili vozovi iz Bukurešta za Zagreb pa dalje za Jadran. Od 1948. do danas broj stanovnika je prepolovljen...
