Izvor: Blic, 23.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Polako zaboravljam srpski'
'Polako zaboravljam srpski'
Zovu me Aca Leci, Leki... imam sto nadimaka, jer govorim albanski, turski i ciganski. Pogrešio sam, govorim perfektno ruski, ali počeo sam da zaboravljam srpski. Znate, nas dvojica sami. Stric voli da popije, pa spava. A ja onda ostanem sam sa mojim petlovima i mojim najvećim prijateljem nemačkim ovčarem koji su mi poklonili engleski vojnici - poverava se Aleksandar Todorović, bivši finansijski inspektor. On i njegov stric Srba Stanojević jedini >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preostali Srbi, od njih 3.000 koliko je živelo u selu Matičane, udaljenom pet kilometara od centra Prištine.
- Porodica mi je otišla. Jedna ćerka studira ekonomiju u Blacu, druga studira prava u Vranju, gde živi sa majkom. Ostale tri ćerke su negde po Srbiji. Ne znam tačno adresu. Ja sam sam. A okolo sve Albanci. Evo vidite, u stričevu kuću se doselila jedna porodica iz Drenice. Kad su prošle godine došli dovedoše devetoro dece. Kažu, kuća im spaljena, nemaju gde. Posle nekoliko dana vidim one dece više nema. Ja u dvorištu obrezujem lozje, pa reč po reč sa komšinicom na albanskom. Dam joj kokošku, jaja i brašno, a ona me pita:'Čija je ovo kuća?' Kažem, jednog komšije, srpskog policajca koji je davno otišao. Ona mi prizna, da ima samo jednu ćerku, ostala su od brata. Malo po malo, doseljavali su i ostali Albanci pod izgovorom da su njihove kuće u Medveđi i Sijerinskoj banji zapalili Srbi.
Kako živim s njima? Ubili mi 64 pčele. Kokoške pokrali. Ko zna koliko puta sam ih zatekao u krađi. Ušli u kuhinju i spakovali televizor i pun frižider. Prošle godine uđem u prodavnicu preko puta da kupim limun. Albanac izvadi nož da me kolje. Izvukoh se. Posle nekoliko dana oko ponoći upadoše trojica. Deca. Ja uzmem štap pa po njima, a pas za noge kidiše. Pobegli su preko ograde i više se nisu vraćali.
Ja i stric smo imali dve krave. Jedno jutro štala prazna. Prijavimo policiji, komandiru Gariju i krenusmo da ih tražimo. Jednu nađosmo kod komšije u garaži spremnu za klanje. Posle nekoliko dana rešismo, bolje da je prodamo.
Bavim se proizvodnjom rasada, ali to niko više ne kupuje. Kažu: 'Aco, ti si Srbin, od tebe ne smemo'. Vodu ne pijem, priznajem, plašim se da mi neko ne ubaci otrov u bunar, samo čajeve od maslačka, kaćuše trave i vranilovke. Samo da znate koliko je ukusno izdrobiti hleb u čaj. Zato sam zdrav. Mogu da preskočim ogradu. Noge me drže iako imam 68 godina, jer one mogu da mi spase glavu, govori Aca, dok iz komšijske kuće, vlasništvo njegovog strica proviruje mladić. Aca kaže:
- Opasan, ne zna srpski. Ne verujem da je sa Kosova. Pre neki dan su mi doterali iz 'None Tereze' Albanci 200 kila brašna a on na šiptarskom psuje i traži da se brašno istovari u njegovo dvorište. Tobož ima mnogo dece i nepokretnu majku. Laže. Napao je mog prijatelja iz sela Kolić, Bećira Hodžu, koji mi je doterao namirnice jer ja iz dvorišta nisam izašao u poslednjih godinu dana. Prijavim to policiji, a tamo mi kažu:'Pa nije ti ulazio u dvorište!'. Nema od nji fajde... oni tu, a Albanci mi kradu drva, što su mi dali iz 'None Tereze', jer su nam šume u podnožju Grmije posekli. A i da nisu tamo ne bi smeo da odem...
Aca bi još dugo voleo da priča, ovako na svom srpskom, pa nas s tugom prati preko gvozdene kapije i moli:
- Svratite još ponekad, zaboraviću da pričam i prenesite poruku da su u Matičanu sve prazne kuće zapaljene, ali groblje nije dirano. Neđeljko Zejak Englezi i stara Srpkinja
Ovo je samo jedna od priča 200 naših Srba koji žive u izolaciji u Prištini ili okolnim selima. Tako je pre nekoliko dana starica Ljubica koja živi u centru Prištine, posle punih godinu i po dana, naterana bolešću prvi put izašla na ulicu. 'Zaboravila sam da hodam. Pomozite mi', ječala je obraćajući se dvojici britanskih vojnika koji su je prebacili do ruske bolnice u Kosovu Polju.
