Izvor: Blic, 05.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pljačkaju nas jednom nedeljno
Pljačkaju nas jednom nedeljno
Bosi, izvrnutih cipela, zavaljeni u masi kariranih, jeftino tkanih cegera, kosooki trgovci lenjo rastežu nožne prste dok mušterije spretno preskaču njihova tela, prebirajući stvari koje vonjaju na naftalin. Srbija je za njih samo mesto tranzicije, iz koje, osokoljeni novcem, vrebaju priliku da stignu do Zapada.
Li, Veijeva supruga, ne konstatuje kupce, a oni, za uzvrat, ignorišu egzotični obed u limenom loncu ispred nje, koji sporo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nestaje u njenim zalogajima. Uostalom, Li nije ni školovana za trgovca. Možeš da pipneš šta hoćeš od robe, možeš da je pitaš šta hoćeš, ona ne podiže pogled. To bi bila isuviše zahtevna radnja, s obzirom na to da u prostoru pet sa pet, pretrpanom robom niskog kvaliteta u Kineskoj četvrti na Novom Beogradu, Li provodi ceo dan, u gužvi neslućenih dimenzija.
Su Jian Vei, dvadesetšetogodišnji mladić iz kineske pokrajine Zheiz, prebire pazar. U Beograd je stigao iz sela uglavljenog među pirinčanim poljima, bez ijednog asfaltnog druma, čiji stanovnici, svi do jednog, maštaju o danu kada će otići bilo, bilo gde. Što dalje od izolovane i siromašne južne provincije.
- Tu nema čoveka koji ne sanja dan kada će napustiti svoj kraj - sporo, na srpskom, kaže Vei ispred svoje radnje u Kineskom tržnom centru novobeogradskog Bloka 70. On je sa sestrama i braćom tu, a otac i majka ostali su u domovini; zahvaljujući novcu koji jednom mesečno pristiže od dece oslobođeni su teškog posla na pirinčanim poljima.
Vei se sada, nakon šest godina, sa svom svojom rodbinom oseća poprilično odomaćeno u Beogradu, žive u bloku 70 na Novom Beogradu, stotinak metara od centra u kojem su zakupili lokale. Tu su uglavnom smešteni njihovi sunarodnici. U početku, njih petnaestoro bi živelo u jednom stanu koji su plaćali od 250 do 400 maraka, sada ih je manje. Vei tvrdi da ovde nema više od 3.000 Kineza, iako se zvanično kaže da ih je oko 10.000. Mnogi od njih su jednostavno prošvercovani ilegalnim kanalima. Drugi su imali sreće i u Srbiju su došli kao gospoda sa vizama u rukama.
Jedni su bežali od policije, krili se ilegalno kod rođaka, ili, pak, koristili jednu vizu, jedan pasoš, za više ljudi, drugi su došli sa malo većim ulogom stečenim u Rusiji, Rumuniji... Oni muku muče sa boravišnim dozvolama, koje uglavnom, traju po tri meseca. Nikada ne znaju da li će završiti karijeru u našoj zemlji ili će ih sreća još poslužiti. Ponekad ostaju bez čitavih tovara robe, jer nemaju papire, ne smeju da se žale policiji i često završe pretučeni.
Kinezi nisu spremni da govore o neprijateljski nastrojenim domaćinima. Iskreno, Vei kaže da bi tako nešto bilo suludo, jer oni ovde zgrću neverovatne količine novca. Lak plen beogradske mafije?
- Pratili su me. Njih četvorica. Sa pištoljima upali su u stan, koji plaćam tri stotine maraka, tu, u Bloku 70. Dvojica su ostala ispred vrata, a dvojica su preturala po stvarima, našli su u torbi tri hiljade maraka i pobegli. Nikada ih nisu našli. Nedeljno se, u proseku, dogodi bar jedna pljačka Kineza - priča dvadesetosmogodišnji Zang Ji iz južne provincije Zej Jang. Ovaj uporan, energičan kosooki mladić ima nekolicinu svojih prodavnica, a po robu odlazi jednom u dva-tri meseca u grad Ju, u čiji se tržni centar, dvadesetak puta veći od kineske četvrti u Beogradu, sliva roba iz čitave provincije.Stvarni količnik njihove zarade je zagonetka. Jao Ling odlazi po robu u Peking, odakle je šalje avionom, ponekad brodom, a ona onda iz Bara ili Slovenije kamionima stiže do Srbije. Ponekad čitav tovar jednostavno nestane u rukama drumskih razbojnika. Ali, to je rizik sa kojim moraju da računaju. Tanja Nikolić-Đaković
