Izvor: Blic, 11.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plašimo se zasede kad i kod lekara krenemo
Plašimo se zasede kad i kod lekara krenemo
Na desetom kilometru od Gnjilana prema Uroševcu nalazi se 'rezervat', multietničko selo Cernica u kojem preživljava oko 300 Srba. Okruženi Albancima, odsečeni gomilama kamenja spremljenim za kamenovanje srpskih prolaznika, skupljaju se i prikupljaju. Sve ih je manje. Neko odlazi u Srbiju, neko u inostranstvo, pa je sve manje onih koji su spremni da i dalje budu žive mete albanskih ekstremista. U protekle tri i po godine ubijeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je šestoro Srba, među njima i četvorogodišnji Miloš Petrović. Stradao je na svega dvadesetak metara od patrole Kfora, ali njegov ubica, kao i ubice ostalih Srba, tvrde Cerničani, slobodno se šetaju selom i merkaju sledeću žrtvu.
Cernica je poznata po tome da nema domaćinstva u kojem nema bar jednog gastarbajtera. Sve što su sticali i stiču, ulagali su u gradnju velelepnih kuća koje sada zvrje prazne i sa kojih albanski lopovi u po bela dana odnose vrata i prozore. Od oko 150 domaćinstava, dimnjak se puši samo na 66. Ostala su zatvorena i prepuštena albanskim lopovima. Nose šta stignu, nema koga da se plaše.- Policiju nemamo, a jedna jedina patrola Kfora, postavljena na liniji razdvajanja srpskog od albanskog dela, vreme provodi u šutiranju lopte sa albanskom decom. Kome se požaliti, ako progovoriš, upadnu ti u kuću i sve polome. Navodno traže oružje. Zato je bolje ćutati i trpeti. Možda i ovo zlo prođe - priča jedan od najstarijih Cerničana Boško Dimić, čija dva sina rade u Švajcarskoj. Živimo, veli on, kao one opasne zverinje u zoološki vrt. Ne smeš preko ulice u komšiluk...
- Ne smeš na njivu, ne smeš grlo si i krave da imaš. Traktor ne smeš da kresneš. Eto gi odma’! Imamo si po nekoliko hektara obradivu zemlju. U većinu njive nesmo ulezali poslednje tri godine. Ne smeš u njivi da ostaješ više od sat il’ dva vreme. Sa strah si živimo. Kradeš si svoje, a ovija iz Ameriku tvrde da smo slobodni i da nam niš ne fali. Ubiše nam Trajana Trifunovića iako je nas desetak ovdi nadomak crkve čuvalo koze. Došli da izvrše uviđaj, pa si nas pretresaju. Samo nam fale - veli u šali, a čini se i u zbilji, starina Boško - kljove, pa da si zaista budemo retke zverinje.
Posle ubistva Trifunovića, Cerničani su ostali i bez dva sata dnevnog života. Zavukli su se u kuće, na prozore navukli ćebad i, kako kažu, sede na ušima.
- Ako kuče zalaje, znaj idu lopovi - priča Marko Petrović, koga zatičemo u improvizovanoj prodavnici, jedinoj u srpskom delu sela. Došao da obiđe oca i majku. Decu je sklonio u Srbiju, ali, kaže: - Sutra bih doveo celu porodicu. Ovde imam sve, a tamo živim od danas do sutra. Međutim, nemamo slobode kretanja, niti smeš slobodno leći u krevet. Seoski put retko ko od nas sme preskočiti. Patrola kosovske policije ujutru na kućnom pragu preuzima šezdeset šestoro srpske dece i vraća ih po završetku škole, iako je škola u srpskoj mahali. Ovo je, verujemo, jedino selo na svetu u kojem deca ne šutiraju loptu. Sve je podređeno osećaju sačuvati živu glavu.
- Odlučni smo da ostanemo, ali posle najnovijeg ubistava imamo prvu prodaju kuće. Plašimo se da će i to zlo da nas snađe - primećuje Dragan Petrović - jer ljudi ne mogu više zatvoreni. U selu nema jedno jedino auto koje nije polupano. Kreneš po hleb i so do susednih srpskih sela u Gnjilanu ili do doktora u Vranje, pa moraš proći zasedu i gomile kamenja skupljenih pored puta.
Posle svakog napada ili ubistva Kfor vrši pretrese i saslušava nas. Smatraju da se mi međusobno ubijamo i jedni na druge bacamo bombe. Ne smemo da pričamo, niti da pokažemo ko su ubice. Afrim Zećiri, osumnjičen za ubistvo četvoro Srba, odležao je nekoliko meseci u zatvoru. Oslobođen je i sada sa besnim psom na lancu presreće Srbe. Patrola Kfora to ne želi da vidi, kažu da nije uračunljiv - završava priču Petrović, a najuticajniji Cerničanin, lekar Milorad Todorović, koordinator za povratak u Vladi Kosova, smatra da Srbi ne traže mnogo. Međunarodna zajednica na Cernici polaže ispit. Ukoliko ovde sačuva multietničnost, sačuvaće ga svuda, ukoliko ne očekujemo da nam jasno kažu da se sami snalazimo. Mi smo odlučili: ostaćemo. Uostalom, jedino je u našem selu obnovljena crkva od toliko crkava porušenih na Kosmetu. Nećemo bežati, ali očekujemo veće prisustvo naše države, čiji predstavnici u Cernicu dolaze samo kad se dogodi ubistvo. N. Zejak
