Izvor: Blic, 27.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plašim se da me miševi ne pojedu
Plašim se da me miševi ne pojedu
Ja sam Đorđe Vezmar, imam 46 godina, VKV sam vozač. U stvari, bio nekada. Radio sam u fabrici papira u Plaškom, kod Ogulina, sve do ‘90. godine, kad je počeo rat. Tada sam već imao dvadeset godina radnog staža. Živeo sam odlično. Život dostojan čoveka.
Imali smo porodičnu kuću, gradili novu od 120 kvadrata, dobio sam stan od firme u Korenici. Taj je stan sada uzurpiran, kuće su uništene. Kada bih hteo da se vratim, stigao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bih samo do granice, a onda bi me lepo odmah sproveli do vrata zatvora, jer ja sam jedan od onih... srpskih boraca. Sad sam invalid, mereno u procentima, stopostotni, tako kažu lekari, i tako piše u mojim papirima. Vozio sam ‘92. vojno vozilo TAM 110. Na pograničnom delu Krajine i Hrvatske naleteo sam na protivtenkovsku minu. Poleteo sam u vis, probio ciradu, leteo još dvadeset metara uvis. Probudio se ja u Kninu, u bolnici. Vidim, nemam levu nogu, desna prelomljena na četiri dela, a preostalo telo u paramparčadima. Posle nedelju dana prebačen sam u Beograd u Klinički centar, zatim u Traumatološku kliniku, na tri meseca, odatle u 'Rudo', na devet meseci, pa posle na operaciju na VMA. Odsečena mi je noga iznad kolena, nemam je, sluh oštećen, oštećena nosna kost... Operisan ponovo u 'Dragiše Mišovića'... Sada nosim protezu, hodam sa štakom. Možda vama sad ispred ovih vrata u opštini Savski venac, gde već četiri godine tražim neku sobu, stančić, izgleda kao da sam došao da prosim?
Imam invalidninu, ali dadžbine pojedu sve, kao kod onog što je normalan, kao kod zdravog građanina. Plaćam kiriju od sto maraka za sobu od šest kvadrata. Tu su šporet, krevet i još neke stvari i sa ovom štakom nemam gde da se okrenem. Nisam verovao da će tu biti kraj 'naše priče' u kojoj su nam obećavali 'naša prava i našu zemlju'. Čak ni za naše novine, naše medije, mi, ratni invalidi, nismo više interesantni. Ali trebalo je da znam kako će se završiti kada sam onog dana izašao iz 'Ruda'. Socijalna radnica me uputila u hotel kod Merkatora. Znate taj hotel? Kad sam došao pred njegova vrata, rekli su mi: 'Nema mesta.' Nema tu ni vremena za priču, gde da lutam Beogradom, ovako bez noge? Vratim se u 'Rudo', kažem: 'Ljudi, nemam gde, bre' (retko tužno izrečeno 'bre'). Tamo mi daju nalog za radnički hotel u Ustaničkoj, soba sa četiri kreveta, sa menzom u drugom objektu, gde zimi, po ledu treba sa štakama da siđem, i posle da se popnem tačno šezdeset stepenika. Kada sam otišao na VMA, na operaciju uha, rekli su mi: 'Moraš sve stvari da poneseš sa sobom.' Onda sam promenio još par hotela, a u svakom su mi govorili: 'Vi ste do 15. ovde, a onda napolje!' Pitao sam tamo u Komeserijatu za izbeglice: 'Ljudi, zašto ste nama invalidima dali status izbeglica?! Da lutamo Srbijom od mesta do mesta?! Ja, bre, nisam sposoban ni do klozeta da odem sam, a ne da pohodim Srbijom. Od ‘94. godine do današnjeg dana smešten sam uz ljubaznost jedne gospođe u Višegradskoj 8. Da, plaćam, sto maraka, rekao sam već.
A moja invalidnina iznosi 3.100 dinara i ni paru više. Tačno u dinar za sobu. Obratio sam se opštini Savski venac još ‘97. za pomoć, da mi daju neku garsonjeru, sobu i kupatilo, nisam ja neki zahtevan. Al’... Bilo je stanova, čitam dodeljeno je samo nekih petsto, ali nijedan od njih za mene, nekog tamo ratnog invalida! Ovo sada gde živim, ta Višegradska 8, i jaooo... Samo što pacovi ne jedu. Dolazi zima, plašim se miševi će me izjesti. Gde, bre, kakvo kupatilo?! Imam čučavac van sobe, koristi ga 12 osoba iz zgrade. Ne, bre, kakav telefon?! Gledaj, podovi propali, gledam ih samo i mislim se kako ću jedan dan samo dole u vešernicu kroz patos. Plafon gore propada, prokišnjava, nemaš tu u susednoj prostoriji ni vrata ni prozore, duva na sve strane, ne možeš da se zaštitiš. Gledam da lutam po gradu, al’ moraš negde da prenoćiš, za hranu ko te pita, snalazim se kako znam i umem. Da sam sposoban, ili da sam lakši invalid, bilo bi drugačije, ne bih morao da molim, sramota me, neprijatno. Sad je došla u opštinu Savski venac nova vlast, ne znam kako će oni da gledaju na te stvari, mislim na to što su se neki od nas borili i što su neki ginuli. Možda i za njih mi ne postojimo. Ja tu ništa nisam kriv.
Tanja Nikolić-Đaković Davali su oni stanove
'Mi nemamo šta da damo. Pritiskali smo grad da daju stan za Đoleta i za urgentne slučajeve, rekli su da ih nema. Sada je već očigledno, davali su oni stanove, ali nekima drugima, ratnim invalidima očigledno ne. Sada ćemo ponovo da tražimo od grada. Đole nam je prvi na spisku, da ga zbrinemo pre nego što zima krene', kaže Nikola Saveski, potpredsednik Izvršnog odbora opštine Savski venac.
Ispovest Đorđa Vezmara iz Krajine, stopostotnog ratnog invalida, koji, kaže, samo pokušava da živi život dostojan čoveka
