Izvor: Blic, 30.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pamet je bogatstvo, novac je sve
Pamet je bogatstvo, novac je sve
Dečak Ratko Jović je zahvaljujući samo svojoj visokoj inteligenciji srednjoškolsko obrazovanje stekao u Itonu, prestižnom koledžu kraj Vindzora, nedaleko od Londona. Kapacitet njegovog mozga bio je jedino merilo za prijem, sve ostale troškove je, staromodno ceneći da je um najveće bogatstvo, uglavnom snosila škola. Ratko je školovanje, zauzvrat, završio sa najvišim ocenama, potom konkurisao i za studije na Oksfordu. I primljen je. Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije otputovao. Nije imao novaca. I tu se priča završava.
Priča može da počne i ovako:
- Dok su se moji drugovi igrali, preko leta, za vreme raspusta, ja sam, sa svojih 15-16 godina, pomalo ponižen i sa osećanjem prosjačenja, morao da idem od jednog do drugog dobrotvora i da moljakam za materijalnu pomoć. Tešilo me je verovanje da to nije ulaganje samo u mene lično, ja mogu da živim i bez daljeg obrazovanja, već da moj talenat i moje školovanje mogu da budu od koristi svima - kaže Ratko.
Priča, takođe, može da počne i ovako:
- U mojoj familiji radi samo majka, koja školuje i starijeg brata. Otac je pre desetak godina napustio posao zbog neslaganja sa tadašnjom političkom garniturom. Bio je u nemilosti prošle vlasti, vlast se promenila, nemilost nije. Čini mi se da nigde kao kod nas politika ne kroji sudbine ljudi. I da nigde kao kod nas nije toliko stegla obruč oko čitavog društva.
Priča teče ovako: - Političarima su puna usta dovođenja naših najvećih stručnjaka iz inostranstva. To nije tačno. Upoznao sam veliki broj tih ljudi, ne verujem da ovdašnji političari i znaju za one najpriznatije naučnike širom sveta. Njih ne dovode. A ironija jeste da bi najveći deo njih zaista hteo da se vrati i učini nešto korisno za svoju zemlju. Da pomogne, onoliko koliko može.
Dalje priča teče i ovako:
- I nije najveći problem što mladi ljudi odlaze. Veći problem je mnogo mladih koji su ovde ostali, ali koje ovaj obrazovni sistem ne može da isprati, koji ovde trule i propadaju. I pored stalnih obećanja i zaklinjanja u njih, oni ne mogu da stignu do mesta koja zaslužuju, nemaju čak ni svoju šansu. A morali bi bar da znaju, da osete da ova zemlja brine za njih. Da sam državljanin neke druge zemlje danas bih bez problema bio u Oksfordu. Neki narodi imaju sluh i sposobnost da isprate svoje ljude, da bi kasnije imali korist od njih. Njihovi lobiji su zato najjači čak i u Americi, stali su iza svojih ljudi, tako se lobiji stvaraju.
Priča teče i ovako:
- Ako ipak odem, velika bi mi želja bila da se vratim, ali samo ako budem imao uslova da se razvijam i da svoje znanje mogu da prenosim i realizujem, jer bi u suprotnom sve bilo apsurdno besmisleno i uzaludno. Moj slučaj u tom smislu nije usamljen. Sa druge strane, puno naših ljudi studira na Oksfordu, Kembridžu, na Harvardu, a da niko za njih ovde ne zna. Znate li koliki je to potencijal?
Većina priča se tako završava. Ratko Jović danas ima 18 godina. Ima mnogo zrelosti, ali još više gorčine za jednog mladog čoveka. Ne bez razloga. Da li se njegova priča završila? Rajko Rosić Za ministra sam samo broj
- U Oksford sam primljen među odabranima, zbog rezultata koje sam pokazao na Itonu, posebno u oblastima politike, ekonomije i filozofije. Oksford je učinio i taj ustupak, razumevajući moju situaciju, da mi odloži nastavak školovanja, pružajući mi šansu da do sledećeg oktobra nabavim potreban novac. Sa svim onim osećanjem da to ne treba samo meni, ja mogu u krajnjem slučaju da držim tezgu na buvljaku i preživim, obraćao sam se mnogima koji u javnosti govore da su dobrotvori i sponzori, koji su zvali mlade stručnjake i obećavali. Teško je poverovati, ali ja nisam našao nijednog. Obraćao sam se i određenim ljudima koji imaju uticaja u Vladi Srbije. Niko mi ni odgovorio nije. Ja znam da ministar obrazovanja zna za mene, ali njemu sam verovatno samo broj i jedna od nevolja koje ne mora da rešava i ne može da uklopi u politički marketing.
