Izvor: Kurir, 17.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PONIŽENI HEROJ
Mikajlo Šimšić (36), junak ratne drame u tunelu kod Višegrada, po kojoj je snimljen film „Lepa sela lepo gore“, danas preživljava kao - nadničar
VIŠEGRAD - Mikajlo Šimšić (36), junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine, i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore“, danas, 16 godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao - nadničar!
Kako to >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << kod Srba već biva, Mikajlova sudbina nimalo se ne razlikuje od ratnih priča i posleratnih sudbina hiljada i hiljada srpskih junaka, srpske sirotinje uglavnom, koji su, kad je otadžbini trebalo, bili po rovovima, ginuli i stradali, a za koje je domovina kasnije, čim bi se koji rat završavao - zaboravljala i da su živi.
Pre 16 godina, devet noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.
- Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci... Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, kad da stignem kad moram u nadnicu - kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine, koju odavno nosi u sebi.
Reporter Kurira našao ga je pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, kako radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.
Šapatom, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, na naše insistiranje setio se onih devet dana i devet noći u tunelu...
- Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu... Posle nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas... Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić, rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on... Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi... Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili... Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi - šaputao je Mikajlo.
I tu je stao...
- Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel... Ispričao sam to jednom, za film, dosta je...
Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i - pravac front. A kad je rat završen...
- Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi - nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova - nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, 3.000 evra. Ja šta ću, ponovo u nadnicu... Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju, moju domovinu branio, nego sam mislio, bilo bi od države, od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bih to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o.[ antrfile ]
FUKARA SE OBOGATI
U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili kako koji dan kasnije odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.
- Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge. Jutros je otiš‘o u Srbiju da zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše - kažu oni koji Mikajla i njegovu sudbinu znaju u prste.
NAJVREDNIJI RADNIK
Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.
- Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari... Sve zna... Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi... Jedino o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo - kaže Sreten.
