Izvor: Blic, 05.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde se umivaju antifrizom
Ovde se umivaju antifrizom
Golija, Javor i Jadovnik se zdušno trude da Sjenici pošalju oštre vetrove, a nebo sneg i gromove, kao da se na ovom malom deliću zemlje bogovo divljine otimaju da pokažu svoju moć.
Mnogi tvrde da je ovo najhladniji grad u Evropi, gde nijedna zima do sada nije otišla, a da nije ostavila iza sebe bar neki dan sa trideset ispod nule.
- Slušali smo noću kako drveće puca od mraza. Ko pištolji. Puca šindra na krovovima - priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sulejman Muftarević, Sjeničanin sa tridesetogošnjim stažom u Hidrometeorološkoj stanici. Ovde je izmerena i najniža temperatura od kada se meri i beleži u Jugoslaviji: 38,4 ispod nule 26. januara 1954. godine. Prosečne temperature u toku zime su u Sjenici - 4,9, a godišnje tek 6,1. Grad na 1.030 metara nadmorske visine je navikao na to, miri se i podnosi, često i sa šalom, jer kako drugačije pobediti pet-šest snežnih meseci.
Za sebe će reći da avdes, obredno umivanje, uzimaju antifrizom, a devojci za sastanak priprete: 'Čekaću te do minus dvadeset pet, pa ako ne dođeš, ja odoh'.
Kada nebo spusti sneg, a sa okolnih planina grunu vetrovi, onda na Pešteru nastaje beli pakao. Mnoge je progutao zauvek, a neke su spasili putari iz Duge Poljane, gde se nalazi punkt Preduzeća za puteve 'Novi Pazar'.
- Budu smetovi po tri-četiri metra, ovde kod Golijskog puta. Pokrije sneg kola, zatrpa autobuse. Nekad teško dođeš do njih, desi se i da prenoće. Najteže je kad vidiš decu u kolima - seća se Hajriz Šehović koji se godinama rve sa ćudima peštarske zime. Tu iznad njih je Pometenik, 1.300 metara visine, a ispod samog vrha put, kao da privlači vetrove i smetove.
- Prođe mehanizacija, očistimo sve, a za pola sata kao da ništa nismo radili - žali se Hajriz.
Na punktu uvek dežura ekipa, i noću, čim pobele vrhovi okolnih planina. Ima i tehnike i ljudi, iskustva ima napretek. Put mora da se oslobodi, smetovi da se probiju.
Ipak, domaćini u selima, rasutim po Pešteru, računaju da ih vetrovi i snegovi mogu od grada odvojiti za koji mesec, pa u jesen nabave sve što treba. A ako dođe vreme za bebu, stići će ona u pešterski dan, s božjom pomoću, i bez lekara, kao generacije pre nje. Pešter nema mnogo vode. Kao da se večna sila pomalo igra sa ovim ljudima. Po snegu, sa konjem, i sankama, često, pređu koji kilometar za pitku vodu. U Sjenici, i na Pešteru uopšte, kao da se u toku dana smene sva godišnja doba. Ne koleba se samo tokom godine temperatura, već i u jednom danu. Zna živa u termometru da pojuri gore ili dole i po dvadeset podeljaka samo za neki sat. Zna da se popne i te kako. Trećeg avgusta pretprošle godine izmereno je trideset pet iznad nule.
Pešterci to sve, sa vekovnom mudrošću i mirom, podnose. Nebo je visoko, moćno i može mu se, čovek je sitan, ali - preživeće. Mirko Popovac
Sneg u junu
Ostalo je zapisano da je 1962. godine sjeničko-peštersku visoravan prekrio 62 santimetra visok sneg baš za prvomajske praznike. Tada je u brnjici, nadomak sela, bela smrt ugrabila jednog srednjoškolca. U mećavi, noću, lutao je u krug i zaspao... A 17. juna 1989. godine iznenada je, ako ove gorštake vreme uopšte može da iznenadi, napadalo petnaest santimetara snega. Munje i gromovi
I kada zima prođe, priroda Peštercima stavlja do znanja ko je gazda. Nebo tada šalje gromove, možda više nego igde u zemlji. I po hiljadu na sat. Čudo od boja, od oblika. Da im se čovek divi da ne uzimaju danak. Ubijaju cela stada, često i sa čobanima.
Te čudne pešterske gromove proučavala je, i beležila, doktorka Muradija Mujagić, i lečila preživele. Zapisala je da je 1972. godine od groma na visoravni poginulo trinaest ljudi, a drugih godina prosečno pet nastrada, troje ne preživi. Grom nesrećnike stiže pod drvetom, na pragu kuće, za ručkom, u krevetu, četvoricu na kolju. Zna da zagrmi i usred zime, kad mu vreme nije.
