Izvor: Blic, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostrvo srpsko, kupači hrvatski
To, kako je bilo, mogao je da udesi samo „slučaj komedijant": vozimo se od Bača nasipom uz Dunav i slušamo program Hrvatskog radija - uz granicu smo, i ta se stanica najbolje čuje, a i mobilni telefoni nam pište - hrvatska mreža želi nam dobrodišlicu... i u okviru vesti u podne, kaže spikerka, podsećanje na značajne datume domovinskog rata: na današnji dan pre 16 godina počela je opsada Vukovara.
Dok spikerka još govori, stignemo tamo kuda smo pošli, i kroz široki >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prosek među topolama ispred nas pukne vidik na Dunav i - Vukovar!
Prvog jula ove godine uz dobru volju Srbije i Hrvatske, i finansijsku pomoć Holandije, počela je da radi skela između Plavne, sa naše strane, i Vukovara, što je naišlo na veliki odjek u medijima i doplomatskom krugovima, jer poslednji put se tako prelazilo preko Dunava '91. Tada je skela saobraćala desetak kilometra uzvodno, između Borovog Sela i Vajske prevozeći kolone izbeglih pred ratom. Posle je bilo to što je bilo, dok nisu došla ova vremena i holandske pare...
Na svakih petnaest minuta od punog sata, od ujutru do uveče, iz Plavne se otiskuje skela put Vukovara, i njena plovidba traje pet-šest minuta - Vukovar je, rekao sam, tu odmah preko: lepo se razaznaju prozori na zgradama preko, i skelet vodotornja, simbol razaranja grada. Do kraja septembra, tako je dogovoreno, karte se ne naplaćuju, pa je jedina formalnost pri ukrcavanju predočavanje malogranične propusnice ljubaznim policajcima. Plavna, naime, nije granični prelaz, pa došljak sa strane ni uz pasoš ne može preko - skela je namenjena lokalnom stanovništvu. Korisna stvar: mnogi sa vukovarske strane imaju salaše u Srbiji, i do prvog jula mogli su ovamo samo preko mostova u Bogojevu ili u Bačkoj Palanci, sto kilometara dužim putem.
A opet, putnici mogu da se prebroje na prste jedne ruke. „Nisu ljudi još navikli", kažu mi okupljeni na obali.
Pričamo, ali upola glasa. O onom vremenu, ’91. godini, oprezno pominjući imena i mesta, ispitujemo jedan drugog, gde smo bili i šta smo radili tada, i onda, nužno, prelazimo na politiku danas. Oni prelaze na politiku: šta ne valja u Srbiji danas, i zašto, i ko bi bio dobar. Oni su ostali u Hrvatskoj, ali prate zbivanja u Srbiji, čini im se" šta „čini" - ubeđeni su da su radikali jedini spas, i za Srbiju i za njih.
A na sredini Dunava ada, i kupači. Ostrvo pripada Srbiji, a plivači su iz Hrvatske.
Granični režim nije baš strog: nema vojske, čamcem se može preko uz javljanje policajcima i malogranične propusnice, prtljag na skeli niko ne kontroliše" ali ipak je to državna granica. Pričaju da su hrvatski policajci priveli, i držali u pritvoru dan i noć, kupača iz Srbije kojeg je matica odvukla na drugu stranu. Niko pouzdano nije umeo da mi kaže kako su Hrvati dobili naše ostrvo za kupanje, meštani tvrde da je predsednik opštine Bač sklopio nekakav ugovor, valjda u znak pomirenja i dobre volje" A možda su stvari jednostavnije: naši policajci na ovom delu reke nemaju čamac - iako čuvaju vodenu granicu! - i ne mogu na adu. Ni da hapse, ni da opominju - jedino da se svuku u gaćice i da otplivaju...
Uzvodno od Plavne, potpuno zaraslo u travu, nalazi se mesto gde je skela pristajala '91. Jedva smo našli taj prelaz - retki prolaznici nasipom slegali su ramenima, neki nisu ni znali da je skela postojala, a neki se nisu sećali ni tog vremena. Tek, Miladin Todić, koji reče da ga svi znaju po nadimku Mrs, odveo nas je do podlokane obale. „To je bilo ovde, a ovde su bili šatori za prihvat. Skela je išla odande..." Te godine on je radio na skeli. Sada ima dvojno državljanstvo i živi u Borovu Selu, a radi u Srbiji.
Skela je izvučena na suvo na borovskoj strani...
Pitam: zašto? Čuvaju je za neko novo porinuće?
„Ko zna...", kaže Mrs.
