Izvor: Blic, 06.Maj.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostao da visi u tunelu
Ostao da visi u tunelu
5. maj, bazni logor 'Šumadija' u pakovanju
Ekspedicija 'Srpski put' danas napušta bazni logor i vraća se u Katmandu. Dvadeset pet dana napora i nadanja na planini nije bilo dovoljno za osvajanje vrha Kabru, sa zapadne strane, smerom dugačkim 2.800 mnv. 'Srpski put' ovaj put nije uspeo.
O tome šta se prekjuče desilo u 'ice fallu' i kako je došlo do nesreće, govore Dragan Jaćimović i Miloš Ivačković. 'Krenuli smo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << četiri ujutro i čitav dan prelazili ‘ice fall’, koji je sav izlomljen, nebezbedan, pun pukotina. Sa mnogo lutanja, obilazili smo desno, levo, provlačili se kroz pukotine, penjali ledene vertikale... Za ovakav ‘ice fall’ neophodni su šerpasi i merdevine, ali mi smo tvrdoglavo hteli dalje. Tako smo, ludom snagom i upornošću, stigli do kraja: bili smo nešto ispod 6.000 mnv na izlasku iz ledenog vodopada. Ostalo nam je još pedesetak metara padine pod nagibom od 45 stepeni i da izađemo do mesta za C-2. Onda se to desilo', priča Dragan Jaćimović.
Rame 'iskočilo'
Miloš je išao prvi. 'Bili smo vrlo umorni. Pogledao sam Dragana, koji mi je klimnuo glavom da produžim. Video sam mesto kuda može da se izađe. Trebalo je prekoračiti preko pukotine široke malo više od metra, ali sasvim poroznih ivica. I meni se u prvom trenutku nešto otkinulo ispod noge, ali sam uspeo da sačuvam ravnotežu. Led je bio star, tvrd i krt.' Dragan: 'U tom trenutku više ga nisam video, ali sam verovao da me odozgo posmatra i osigurava. Stavio sam nogu preko pukotine na isto mesto gde i Miloš, i krenuo da zakoračim. Tada sam čuo pucanje leda i izgubio oslonac u zadnjoj, stajnoj nozi. Propao sam unazad kroz pukotinu široku dva, a dugačku preko stotinu metara. O dubini neću ni da mislim. Udario sam nekoliko puta o njene ivice dok se uže nije zateglo. Ostao sam da visim u vazduhu u ledenom tunelu. Kad sam došao k sebi, laganim njihanjem uspeo sam da se izvučem na jednu stenu. Miloš je odmah pokušao sa izvlačenjem, ali zbog konfiguracije terena to je bilo nemoguće. Pošto mi je prilikom pada ‘iskočilo’ desno rame i svaki pokret nanosio neopisiv bol, desnu sam ruku zavukao u jaknu i ona više nije bila u funkciji. Ležeći na steni, tražio sam rešenje. Ako se nagore ne može, onda nadole - mora! Tridesetak metara ispod mesta na kome sam se nalazio učinilo mi se da vidim kako se jedva probija dnevna svetlost.
'Miloš: 'Kada je viknuo ‘spuštaj me’ mislio sam u prvi mah da je poludeo. Onda sam, računajući na njegovo iskustvo i praktičnu nemogućnost izvlačenja kroz tu 'rupu' kroz koju je propao, krenuo da radim po njegovim instrukcijama, verujući da je našao spas.' Posle Draganove dvočasovne borbe u ledenoj pećini, koja bi u drugim okolnostima verovatno delovala bajkovito, ugledao je svetlost dana. Miloš mu je pomogao u poslednjim metrima, a onda su srećni pali u sneg srčući vazduh. Trebalo je, istim tegobnim putem kojim su došli, da se spustimo do C-1, gde je tek bilo moguće Draganu pružiti neku medicinsku pomoć.
Dogodine ponovo
O tom silasku nerado pričaju. Draganu se mutilo u glavu od bolova, a Miloš priznaje da mu još izgleda neverovatan način na koji su se spustili sa ogromnih himalajskih 900 visinskih metara. U trenucima dok demontiramo bazni logor i spremamo se za povratak kući, provejava žal za propuštenom prilikom. 'Osećam se grozno. Ovaj smer jeste težak, zahtevan, opasan, dugačak - ali mogli smo da uspemo. Ako niko ne popne Kabru, doći ćemo Miloš i ja u martu sledeće godine', kaže Dragan. 'I zvaće se opet ‘Srpski put’', dodaje Miloš. Srđan Paunović
