Izvor: Blic, 18.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmoro nasmejane dece
Osmoro nasmejane dece
Jednog davnog leta 1985. godine, u laktaškom selu Šeškovci održavao se narodni zbor. Momci su merkali cure, a cure su na sebi svojstven način stidljivo gledale u lokalne momčiće. Jedan od mladića koji su se šepurili pred devojačkim pogledima beše i Milenko Glišić. On je tada iza sebe već imao dva neuspela braka i na zbor je došao sa namerom da upozna ženu svog života. I tako se i desi. Treća sreća. Nakon samo dva sata poznanstva, Milenko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je kući u svoje selo Čardačane doveo deset godina mlađu Stanku, za koju danas kaže da mu je 'legla na srce' i da je dobro 'potrefio'. Iz te, mnogi bi rekli, brzoplete ljubavi, izrodi se osmoro prelepe i zdrave dece. Kako su godine prolazile, jedno za drugim su se rađali Radislav, Dragiša, Ljubiša, Slaviša, Željka, Željko, Brankica i Branko. Najstariji sin ima sedamnaest, a najmlađi osam godina. Milenko je bio spreman i za novo potomstvo, ali supruga Stanka nakon osmog deteta više nije mogla rađati.
- Oni su mi sve, za njih živim jer deca su najveće bogatstvo - priča sada već četrdesetšestogodišnji Milenko. Sve je bilo kao u bajci do početka poslednjeg rata - kaže kaže on.
Rat je jedanaestočlanu porodicu Glišić zarobio u 16 kvadrata trošne kuće u Čardačanima. Milenko je zatim dobio otkaz u 'Čajavecu' gde je radio 20 godina. Onda su kola krenula nizbrdo. Supruga Stanka nikad nije ni radila, i odjednom posta problem prehraniti osmoro dečice.
- Bilo je pomoći, ne mogu grešiti duše. Godinama su mi pomagali ugledni laktaški privatnici, ali sam im više dosadio. Uz njihovu pomoć napravih i kuću, ali bez krova - kaže Milenko. Ja sa dva starija sina radim za nadnicu, ali nikako ne uspevamo podmiriti egzistencijalne potrebe. Ako se odlučim za hranu, ne mogu kupiti udžbenike za decu. Dvoje dece sam ispisao iz škole, troje se još uvek školuje, dok najmlađi tek trebaju poći u školske klupe - tužno priča Milenko. On kaže da je i pored toga što mališani dobro uče, nemoguće za udžbenike izdvojiti 2.000 maraka, koliko je potrebno.
- Bojim se da ću i ovo troje ispisati iz škole - priča zabrinuti otac. Njemu nije jasna ni akcija 'Stop bijeloj kugi', jer je on jedan od retkih u Republici Srpskoj sa tolikim brojem dece, a ipak je pomoć izostala. 'Bijela kuga' se prema Milenku može pobediti sa malo više hrabrosti i odricanja kod mladih ljudi i uz odgovarajuću podršku države.
Tokom proteklih godina ovaj nekada ponosni otac znao je na svom malom motoru 'tomos' stići i do Bijeljine, kako bi molio za pomoć. Ogorčen je na Centar za socijalni rad i opštinu Laktaši za koje tvrdi da su ostali hladnokrvni na njegove vapaje. Milenka danas ne brine puno što je država digla ruke od njega, jer ima pomoć mladih snaga.
U toku razgovora sa Milenkom, veoma sramežljivo i dečije nevino, njegov sin Dragiša reče: 'Tata nemoj da se sikiraš, kad ja budem veliki ja ću zaraditi pare za tebe i za porodicu'. Osmeh se opet pojavi na Milenkovom licu i on reče: 'Evo, zbog ovoga ja živim'.
Ako se kojim slučajem vozite kroz Milenkovo selo Čardačane, ne možete promašiti Glišiće. Videćete dečiju igru i graju sa obe strane ulice i pogodili ste. I pored toga što oskudevaju u svemu, Glišić se smeju više od ostale dece. Za razliku od dece koja imaju sve, Glišići se nikad ne svađaju. 'Bijela kuga' u Čardačanima nema šanse protiv 'Milenkove armade'! Ž. M.
