Izvor: Blic, 12.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osam samih žena u borbi za život
Na kraju, izdao sam ih i ja...
Prvih dana decembra posetio sam porodicu Stanković u selu Tomance u Kosovskom Pomoravlju. Osam samih ženskih glava, osam duša: baka Mirka (71), njena snaja Slađana (47) i šest njenih ćerki: najstarija Sandra (24), pa Biljana (23), Slađanka (20), Dosta (17), Danijela (14) i Milica (12)... U julu 2007, baš na Vidovdan, ako je nekome do simbolike ili slučajnosti, umro je Mirkin sin i Slađanin muž Svetomir, stolar tamošnji, u 48. godini, i od tada... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Nije da su Stankovići pre toga bili nešto bogati: u Tomancima pretežno živi sirotinja, imućniji poodavno imaju adrese u Smederevu, Kraljevu, Kragujevcu... ali muška ruka vazda je puno značila, posebno na selu, gde se živi sa sekirom, krampom i motikom, pa je Svetomirova smrt po više osnova predstavljala istinski nenadoknadiv gubitak.
Stankovićeve žive od ovoga: mesečno 9.500 dinara dobijaju „od Srbije” (po kojem osnovu - nečitko je u mojoj beležnici, priznajem da su mi drhtale ruke) , 40 evra Unmikove starosne penzije, pa 6.000 opet neke penzije i 1.500 dinara „dečji dodatak za Dostu”. Danijela i Milica nemaju pravo na dodatak jer država plaća za četvoro dece. Ukupno, dakle, ne prebace 20.000 dinara.
„Uzimamo zemlju na pola”, kaže Mirka. Za one koji ne znaju, to znači obrađivati tuđu zemlju i deo prinosa davati kao zakupninu. Mirka i Slađana i devojke kad koja može kopaju, sade, beru... Plodna je zemlja u Kosovskom Pomoravlju, ali i nju treba zaorati duboko, traktorom, baciti đubre, dovesti vodu... motikom i ašovom malo ćeš uraditi. A i to malo bude u džakovima teško.
I još: Stankovićeve žive na Kosovu. Tomance je srpsko selo, prema poslednjim zvaničnim podacima ima 166 stanovnika, ali svuda okolo su Albanci. „Odem u Giljane” – Mirka govori tipičnim narečjem, „Giljane” je „Gnjilane”... – da podignem 40 evra da decama kupim čizmice, a svi me gledaju. Neki psuju, a ja šta ću...”
Onda kad je „Milosrdni anđeo” ubijao sa neba, a zemljom hodale podjednako nemilosrdne vojske, zaklana je Mirkina sestra.
„Posle mi pokažu onu veliku crnu kesu, kažu da je poznam. Otvorim... Lažu ljudi da se umire od muke! Ja kad sam to preživela...”
Država Srbija u Kosovskom Pomoravlju uspostavila je paralelni sistem školstva, zdravstvene zaštite i lokalne samouprave. Došljaku sa strane teško je da se razabere u mreži nadležnosti i funkcija, ali brzo shvati da je ta mreža gusta i da je utkana u sve pore života... da bi što veći broj političkih aktivista i njihove rodbine i prijatelja našao uhlebljenje i sigurnu platu.
Gnjilane i okolinu 2003. godine, na svu muku, pogodio je i zemljotres. Birokratsko-novinarskim jezikom, naneo je veću materijalnu štetu. Na krovu kuće Stankovića od tada zjape velike rupe. Novac koji je iz budžeta Srbije izdvojen za popravljanje zgrada, bar u njihovom slučaju, nestao je netragom.
„Nisam pukla za sina”, kaže Mirka, „ću da puknem za kuću! Nego mi je za ovu decu...”
Slađana, njena snaja, ćuti. Ćuti i Milica, onako kako ćute siromasi. Mirka priča kako su njene unuke pokušavale da nađu posao. Sandra je završila medicinsku, Slađanka trgovačku školu... pored Biljaninog imena opet nečitko, kao i podatak ko je, kada i za koju tražio mito da je zaposli.
„Pozajmila sam pare da sina zakopam, teb’ da dam 'iljadu evra?!”, priča Mirka šta mu je rekla. „Ako lažem, dabogda kod sina k noći da odem!”
Sećam se da sam dva puta pitao, za svaki slučaj: ko? Ko je tražio mito? I dva puta odgovor: „Naši... Srbi!”
„Bedan je ovaj život”, dodaje Slađana, „nemamo ni kupatilo, ni osnovne uslove za higijenu. Bojimo se i da nas Albanci ne napadnu...” Sused koji nas je doveo do Stankovića, muškarac srednjih godina a upućen u politička zbivanja, misli da bi bilo dobro da Slađana kaže da „oni nisu izgubili poverenje u državu već u njene lokalne predstavnike”, to sam čitko zapisao. Ostalo nisam.
Samo sam ćutke klimnuo glavom kad je Slađana zamolila da napišem nešto o njima jer će se, ona se nada, možda neko javiti da pomogne. I tako...
Nisam se uzdao u ljudsku solidarnost, a i čitaoci ne vole „teške” priče u vreme praznika. Onda je počeo da pada sneg i sve je bilo lepo i belo, ali ja sam znao da sneg pada i kroz one rupe na krovu.. i da će za neki dan početi da se otapa kroz blatnjavi tavan u onu jedinu sobu Stankovića koja se greje.
Onih Stankovića na koje ne mislimo kad kažemo „Srbi na Kosovu”...
